utorak, 19. juni 2012., 15:07

Godina dana od koncerta No Age u Beogradu, VVhile na svom prvom izdanju daju odgovor na pop noise izazov. 

Miloš Trifunović

Priča koja je već toliko puta ispričana - dva muzičara, prijatelja, inspirisana odlaskom na koncert izvesnog benda koji je zastupnik nekog novog muzičkog pravca, poneseni novim zvukom odlučuju da osnuju nov bend. Sad samo treba u prazna polja upisati imena da bi upoznali sadašnje protagoniste. VVhile su, dakle, po legendi rođeni nakon beogradskog koncerta noise pop benda No Age. Inspirisani zvukom koji je doneo ovaj bend, veterani domaće scene, Andrija Spičanović, gitarista (36 Daggers, Tough Guys of America, Cut Self Not) i bubnjar Stevan Ćirović (Jaibo!, Let’s Grow), donose odluku da se i sami okušaju u bendu dvočlane postave i sličnog usmerenja. Indikativan je žanrovski razvoj Andrije, sve savremeniji i cerebralniji, od hard cora, post-rocka, preko math-rocka, indie popa i tako dalje, gotovo da nije bilo žanra koji nije isprobao, čak i kada je morao da oformi poseban bend samo radi toga.

Pošto smo završili sa ovom hrpom referenci, hajde da čujemo napokon i šta se nalazi na prvom izdanju ovog benda, EP-u VVhile is Vanity, koji sadrži četiri pesme i može se besplatno skinuti sa Bandcamp strane benda ili poručiti u verziji na vinilu.

Ne treba mnogo udubljivanja da bi se stekao dojam da VVhile zvuče prilično savremeno i da ovakav zvuk svakako nema korena još kod nas, tako da je reč o nečemu potpuno novom u domaćim okvirima. Asocijacija na No Age i nema previše, u oba slučaja reč je o melodičnim bendovima koji sviraju frenetično i skloni su eksperimentu. Mada, ako uzmemo pesme sa EP-a kao što su Vanity ili VVorldending Curse, pokazuju možda još veći smisao za pop melodije, što se naročito oseća na raspevanim vokalima. VVorldending Curse čak je možda više podseća na rani zvuk Dinosaur Jr. nego na bilo na šta drugo, puna neke nostalgične sete koliko i pozitivne agresije istovremeno.

Drugo, tvrđe i eksperimentalnije lice benda predstavljaju pesme Marriage Riots i Fecal Gaze kojom završavaju album. Prva podseća da su članovi došli iz hard core škole, isprekidana disharmonijom, ali se na kraju razrešava kroz prelaz u gitarski feedback i monotonu solažu koji potpuno menjaju senzibilitet pesme. Fecal Gaze je psihodelična pesma puna gitarskih odjeka i sanovite atmosfere, sa svoje strane pruža još jednu novu sliku benda.

Sa samo dva instrumenta, ali ipak velikim brojem pedala, ne oseća se manjak ljudstva. Zvuk je pun a efekti i boja zvukova su odabrani tako da ispunjavaju muziku nekom vedrinom. Slično kao i Tough Guys of America i VVhile imaju nešto u svom zvuku što tako neodoljivo podseća na leto. Produkcijski teško bi mogla da uoči neka razlika između VVhile i sličnih bendova preko, odakle je ovakva muzika i potekla. To samo po sebi nije plus, ali retko ko može u našim okolnostima da pravi ovakvu muziku a istovremeno da deluje autentično.

Vokali su utišani tako da se teško mogu razumeti ali to nije neki minus, sasvim dobro ćete razumeti poruku na osnovu ukupnog utiska muzike. Tekstovi su na engleskom i za razliku od većine onih bendova koji se koriste njime radije nego maternjim, ovde nema ni traga od opštih fraza i tipičnih tema, a pri pevanju se ne oseća je li im to maternji jezik ili ne.

VVhile su snimili uzbudljivo izdanje koje donosi nešto sveže na domaću scenu, a koje je doduše na mestima nedorečeno i nedovršeno, možda najviše zbog svog kratkog formata, što je utoliko razlog više da sačekamo ceo album.