utorak, 26. juni 2012., 13:57

Iako Billy Corgan hoće da prevaziđe prošlost svog benda i izgradi sve ispočetka, izgleda da to paradoksalno najbolje čini vraćajući se unazad.

Miloš Trifunović

Vest da Smashing Pumpkins imaju novi album izgleda da više nikog preterano ne uzbuđuje. U svojoj drugoj inkarnaciji bend je postao platforma preko koje jedini preostali originalni član Billy Corgan izbacuje svoje nove muzičke ideje (iako ničeg naročito svežeg tu nema). Naravno, može se reći da je oduvek bilo tako, mada će biti onih koji će tvrditi da je originalna postava, čije se trajanje poklopilo sa najvećim probojem benda u komercijalnom i kreativnom smislu, donosila neki kvalitet više. Da stvari budu bizarnije, novi članovi kao da su primani po principu pozitivne diskrimacije, pa tako umesto originalne basistkinje D’arcy su uvek kao zamena dolazile druge basistkinje, a ovog puta je tu Nicole Fiorentino. Nedostatak gitariste azijskog porekla nakon odlaska James Ihe popunjava Jeff Schroeder, polu-koreanac. I umesto megalomanije albuma Mellon Collie and the Infinite Sadness sada imamo konceptualni projekat Teargarden by Kaleidyscope koji govori o životnom ciklusu ili tako nečemu, koji je album u nastajanju i čije pesme se povremeno objavljuju besplatno na internetu. E sad, novi album Oceania, kako kaže Billy Corgan, ima se smatrati delom albuma Teargarden by Kaleidyscope, odnosno kao „album unutar albuma“ i izlazi kao regularno CD izdanje. Kompleksna ličnost Billy Corgana izlazi ponovo na videlo, a njegova okupiranost samim sobom je dovedena na nivo metafizike.

U celini uzev, Oceania uopšte nije loš skup pesama u kome se sastaju stari zvuk benda i nova produkcija. Uz sve to, ovo je prvi album Pumpkinsa na kome Corgan dozvoljava drugim članovima da se više razmahnu, pa tako više ne svira skoro sve instrumente sam na albumu. Bilo bi i šteta inače traćiti talenat gitariste Jeffa Schredera, čije sviranje se ovde pokazuje kao zaista virtuozno i zanimljivo, i koji na momente podseća na J. Mascisa, ali se drugde savršeno uklapa u rani zvuk Pumpkinsa koji se na ovom albumu dočarava.

Generalno, album je eklektičan i sadrži po malo od svih aspekata ovog benda. Što konkretno znači, red gitarskih pesama sa malo više energije, zatim red akustičnih numera, i na kraju onih pop pesama sa naglašenijim sintetičkim zvukom. A sve to sa psihodeličnim prelivom i Corganovom poetikom fokusiranom na sopstvene unutrašnje doživljaje i neuravnoteženu sanjarsku osećajnost. Pomalo je teško tražiti tu neki koncept, ovo ipak na prvi pogled više liči na prost skup pesama sličnog zvuka. Pumkinsi su zaista pokušali da se vrate prirodnijem zvuku sa ranijih izdanja, i ovde zapravo po prvi put nakon dugo godina ne zvuče izveštačeno.

Teško bi bilo izabrati neku pesmu koja se odmah nameće kao hit ali sa svakim novim slušanjem će se isticati kvalitet ove ili one pesme u ovom prilično zgusnutom albumu. U trajanju od sat vremena ovo izdanje pokušava da uradi toliko mnogo u premalo vremena. Prva pesma, Quasar ima agresivniji zvuk i evocira grunge početke benda. Naredna Panopticon već kombinuje žestinu sa elegantnim pop melodijama i aranžmanima koji lutaju od žanra do žanra, stvarajući ipak smislenu pesmu. The Celestials je akustična balada, sasvim logično treća po redu pesma na albumu, mada verovatno najslabija pesma na albumu koja uzaludno pokušava da uz pomoć distorzirane žestine u završnom delu unese dodatnu dramatiku u inače ravnu pesmu. I tako dalje kroz album ređaju se pop melodije i snažni refreni, elektronski aranžmani tu i tamo, zanimljive linije na sintu... Najzanimljive pesme su naslovna, Oceania, koja se, ah, komplikacije opet, sastoji zapravo iz dve pesme od kojih se prva nalazi negde blizu post-punk zvuka koliko je moguće dok ne ode skroz u pop a drugi deo je psihodeličan i svirački zanimljiv. Pale Horse ima pamtljivu melodiju koja se ne da lako zaboraviti kada uđe u uši, Glissandra ponovo podiže dinamiku i odskače kao ona koja se manje drži šablona na albumu da se previše često ide od tihog ka glasnijem, po čemu neke pesme jednostavno počinju suviše da liče jedna na drugu.

Da li Billy Corgan ima za pravo da tvrdi da je ovim albumom prvu postavu Smashing Pumkins ostavio u prošlosti? Za njega samog da, makar psihološki. Oceania iako nudi pregršt svega, neće srušiti nikakve barijere niti zaseniti albume Gish ili Siamese Dream, mada je na njihovom tragu i Pumkinsi konačno imaju pesme koje zvuče dovoljno prirodno, bez sve artificijelnosti koja je pratila drugi deo karijere. Ipak je problem što se nijedna pesma ne nameće previše pa tako izgleda kao da neće biti zapaženijih singlova, mada celina pruža povoljan utisak.