četvrtak, 28. juni 2012., 17:31

Početak prvog dana Belgrade Calling festivala se malo otegao usled tehničkih problema ali je u nastupima Public Enemy i Example nakako sve došlo na svoje mesto iako je moglo da bude više publike.

Miloš Trifunović

Foto: Stanislav Milojković

Probijajući se kroz park, odnosno šumu na potezu od Bulevara Nikole Tesle do samog prostora gde se odigrava festival, tišina je bila sablasna. Da li je moja ideja da idem prečicom bila pogrešna? Zašto nema ni naznaka da se nešto veliko dešava u blizini? Već je bilo vreme za nastup Public Enemy ali je sve što sam mogao da čujem je bila tiha muzika sa razglasa koja je mogla da dolazi i sa nekog od splavova sa obale Ušća, a tek od publike ni glasa. Ubrzo sam shvatio zašto, program je kasnio, a publike je bilo toliko malo da nije mogla da ispuni ni prve redove ispred bine. Nije ništa neobično da koncerti u Beogradu kasne dok ne dođe dovoljno publike, ali nekako po samoj prirodi stvari vrlo je neobično da početak ovog ipak većeg festivala kasni dva sata. Naročito ako se ima u vidu da je tu samo jedan stejdž i da nema mnogo toga što može da se radi unutra u međuvremenu.

Konačno, S.A.R.S. su počeli svoj nastup, pred stotinak ljudi, što je verovatno mnogo manje nego što obično dolazi nanjihove koncerte, pretpostavljam. Skraćen nastup od samo tri pesme značio je da su oni platili cenu kašnjenja, kao i Dubioza Kolektiv čiji je nastup premešten za termin nakon Jessie J. Pa ipak, mnogočlana ekipa se dobro držala i odradila svoj mali set bez negodovanja. Očigledno je da njihov miks rege i ska muzike, sa svim ostalim, uključujući i folk, ne zahteva mnogo truda na strani slušaoca i da je ovaj zvuk prisan sa domaćom publikom, mada humor nije toliko prisutan koliko bi se očekivalo nakon Buđavog leba. No, zastava Public Enemy iza leđa benda govorila je da su S.A.R.S. ovde samo u prolazu, pa su tako završili nastup sa pesmom To rade.

Zatim je usledila dugačka tonska proba Public Enemy koja je maltene bila nastup za sebe. Izašao je kompletan svirački deo benda koji je džemovao i nameštao se, pošto Public Enemy već odavno imaju i žive instrumente u bendu, a roudi koji je proveravao mikrofon je imao i svoju vokalnu tačku na kraju. To nije rešilo tehnički problem i često se potom tokom nastupa javljala mikrofonija ili je zvuk vokala bio pretih ili preglasan. Takođe je i zvuk benda bio mutan, pa je onaj ko poznaje pesme mogao da samo učitava delove koje ne čuje dovoljno jasno, ali za one ostale srećna je okolnost je da su Public Enemy zanimljivi i bez tehničkog savršenstva.

Prvo se preko razglasa čuju sirene za uzbunu, na binu izlaze dva momka obučena u uniforme američkih marinaca. To mora da su Security of the frist world, skraćeno SW1, na početku karijere obezbeđenje benda a potom integralni deo šoua sa sve militarističkom koreografijom. Na binu izlazi Chuck D i atmosfera se usijava. Početak koncerta obeležen je pesmama sa ranijih albuma. Težak ritam i obilje semplova i zvukova stvaraju opresivnu disharmoniju i savršeno izbacuju agresiju. Zato je nastup Public Enemy prilično intenzivno iskustvo, čak uznemiravajuće, što je i cilj, ali ono što je najzanimljivije u tome je što znalački i maštovito koriste semplove ne samo crne muzike i političkih govora već i avangardnih kompozitora da bi postigli to. Doduše, ne treba zaboraviti ni gitare koje su tu kad zatrebaju, Bring the Noise! Ali gde je Flavor Flav? On dolazi na binu tokom druge pesme, pokriven kapuljačom i širokom sportskom odećom. Tek nešto kasnije pokazuje svoj trejdmark, zidni sat koji nosi oko vrata. On i Chuck D očigledno vode šou i dobro se zabavljaju, uprkos teškim političkim porukama svojih pesama. Na bini inače sve vrvi od akcije, kad Chuck i Flavor pauziraju stvar preuzimaju muzičari od kojih je skoro svaki imao svoju solo tačku, uključujući i DJ Lorda koji zamenjuje originalnog člana Terminatora X. Flavor Flav će se posebno zabavljati sedajući za bubanj ili preuzimajući bas. Čak i roudiji koji stoje sa strane sve vreme učestvuju i animiraju publiku, sve deluje kao velika kolektivna zabava iz koje niko ne sme biti isključen. Ni Jugosloveni, ni Srbi, ni Crnogorci, kako reče Chuck D koji očigledno ne može da prati lokalne političke promene koje se zbivaju između svakog dolaska Public Enemy u Srbiju.

Komunikacija sa publikom je intenzivna i ne prolazi ni minut a da se publici ne upućuju pozivi da dignu ruke, ponavljaju sa njima reči i slično. Uglavnom mlađa publika odlično reaguje i odaziva se na svaki poziv iako je skoro sigurno da niko od njih nije ni rođen u vreme njihovog debi albuma, pa ni njihovog najvećeg mejnstrim uspeha. Konačno i ona je počela da dolazi u većem broju ali čak ni tada nije bila toliko zgusnuta i moglo se bez problema prići i samoj ogradi bine.

Potom se malo spušta lopta kroz splet manje bučnih pesama, poput He Got Game da bi se pred kraj vratili starijem repertoaru i sve završilo pozivom na zajedničko psovanje NATO pakta, čemu se i nije pridružilo toliko mnogo ljudi koliko bi bilo očekivano. Za kraj je ostavljen duži politički govor Flavor Flava protiv rasizma i separatizma u kome je poentirao da svi moramo da budemo u miru i jedinstveni protiv bilo kakvih podela ljudske vrste. Filozofija Public Enemy je očigledno kolektivistička, pošto svaki poziv na oslobađanje prati ono „ponavljate sa mnom“ i poziv da učestvujemo bez ostatka u zajedničkom ritualu često deluje kao naređenje, što bi potencijalno vodilo u drugu vrstu represije. Ali ovaj politički angažovan sastav se prve svega dobro zabavlja i verno prenosi zbog čega je postao tako legendaran.

Očekivano, usledla je poduža pauza, a po izmenjenom rasporedu sledeći su nastupili Example. Sastav je više poznat u okvirima Britanije nego u ostatku sveta a još manje kod nas. U stvari, bend je poligon za ideje pevača Elliota Johna Gleava i ima već tri albuma iza sebe. Očekivao sam elektro sastav ali u stvari, Example imaju sve instrumente koje rok bend obično ima, štos je samo u tome što oni ne zvuče do neprepoznatljivosti izobličeno efektima pa se savršeno uklapaju u celokupnu elektro matricu. Tehnički deluje besprekorno, svirački potentno, a članovi benda ne ispuštaju dah dok sviraju čak i radeći fizički intenzivne stvari na stejdžu. Sve deluje kao vitaminsko-visokoenergetska muzika za Guarana generaciju. Pevač, Elliot, prilično je aktivan na bini, animira sve vreme i pomalo smešno skače okolo. Muzički prelazi su prilično neočekivani. Recimo, pesma počne elektronskim teksturama, onda gitara malo zaprži stvar, u sredini dođe opet teški elektro prelaz i repovanje da bi se pred kraj vratili u pop. I tako skoro svaki put do predvidivosti. Jeste, imaju tu i tamo pesmu na akustičnoj gitari i nije da je sve baš uvek plesno. No, čini se da ovako izgleda budućnost pop muzike. Ona će biti sintetička, kao da je nastala iz laboratorije, u kojoj je sve što je organsko odavno iščezlo i prerađeno u fabrikat.

Nova generacija to bolje razume, što se i vidi po vrlo živahnim redovima ispred bine. Upravo je ovakva plesna muzika ono što ih pokreće i u skladu je sa vremenom u kome žive. Tako da iako možda ne poznaju bend oni mogu da se utope u njegov zvuk. Da, muzika više priliči buticima, tržnim centrima i diskotekama u Nemačkoj (kako mi je sugerisao jedan poznanik) ali pošto je reč o produktu tako ga treba i posmatrati. A on je dobro dizajniran, izrađen, upakovan i poslat na pravu adresu.