subota, 30. juni 2012., 18:04

Mislim da bi obzirom da je ovo bio prvi Belgrade Calling trebalo da im progledamo kroz prste za sve što nije valjalo, ali od sada definitivno više cenim organizatore Exit-a, njegovu retko menjajuću obećanu satnicu i sve ostalo što ide uz njega.

Ana Eraković

Foto: Stanislav Milojković

Iako je prvog dana kompletan program kasnio cela dva sata, tokom kojih nije bilo dozvoljeno čak ni ući na sam festival, iako sam propustila Jessie J jer sam, normalno, očekivala da će nastupiti dva sata kasnije, a nekako je ipak počela na vreme i iako nije bilo moguće iz nekog razloga uz press akreditaciju ući na običan ulaz, vratila sam se i na treći dan, po mnogima najbolji i najzanimljiviji.

Program je opet kasnio sat vremena, pa sam htela-ne htela odslušala ceo nastup benda Ugly Kid Joe poznatog po jednoj jedinoj pesmi „Everything About You", a da, i „Cats In The Craddle". Publike je bilo dosta, skoro kao na Public Enemy dva dana pre i delovali su animirano tapšući i mašući rukama. Pevač Whitfield Crane je objašnjavao publici da bi trebalo da tapše i skače u ritmu i ubrzo nastup je bio gotov.

Nakon njih na scenu je stupio britanski indi rok bend The Horrors. Budući da je to moda među novijim bendovima štapićasti The Horrors su komunicirali sa publikom samo sa „Hvala“ i „Naša sledeća pesma je...“, a publika poučena iskustvom sa nastupa Arctic Monkeys na Exit-u nije bila posebno povređena i tek prvih par redova je reagovalo na njihovu muziku. Šteta, Hororsi su dobar bend koji je počeo kao timbartonovski indi pop i izrastao u ozbiljnu rok grupu, ali kod nas jednostavno nisu dovoljno popularni. Pevač Faris Badwan je bio kul sve vreme, gitarista i basista su skakali po sceni, a klavijaturista je u roza košulji i Oliver Mandić fazonu bio najupečatljiviji na bini. Izvodili su mahom pesme sa poslednjeg albuma "Skyling" – „Still Life“, „I Can See Trough You“, „Endless Blue“, kao i sa prethodnog "Primary Colors" – „Mirrors Image“, „Who Can Say“ i „Sea Within Sea“.

Posle kraće pauze došao je red na drugi bend čuvenog Johnny-ja Rottena-a - Public Image Limited ili PiL kako ih od milošte zovu. U 11 sati počeo je one hit wonder The Darkness sa pevačem koji je čuvao svoj famozni falseto za svoj jedini hit „I Beleive In a Thing Called Love“. U ovo vreme Ušće je već bilo prepuno, ali su to pre bili fanovi Faith No More.

Nakon preživljavanja svih ovih bendova i sat vremena pauze došao je na red i headliner Faith No More čiji se nastup na Exitu 2010 i dan-danas prepričava. Domaća publika je laka i zahvalna ukoliko umete sa njom i ukoliko znate šta želi, a Mike Patton to odlično zna i zato se pred njim masa topi kao puter. Normalno izašao je na binu u svom prepoznatljivom belom kompletu i makro šeširiću spreman da nas zauzda i počeo kako inače počinje svoje koncerte sa „Woodpecker From Mars“ i obradom pesme „Delilah“ Tom Džonsa. Odmah su usledili hitovi „Midlife Crisis“, „Evidence“, „Epic“ i treća na e – „Easy“ uz koju je celo Ušće pevalo kao jedan. Celo veče je govorio publici kako je odlična i zabavna, a oni su se sve više oduševljavali. Posle sat vremena nastupa Faith No More su se pozdravili i otišli sa bine, ali publika je htela još. Očekivano izveli su svoju verziju pesme „Hajde Jano“ što bi raspomamilo publiku da je ovo Exit 2010, ali je ovako izazvalo reakcije tek par onih koji su samo zbog toga i došli.

Sve u svemu, Belgrade Calling je imao nešto za svakoga bez obzira na muzički ukus i sve je stalo na jednu binu u četiri dana. Nadamo se da neće propasti kao i svi ostali festivali organizovani u Beogradu i biti još bolji sledeće godine.