subota, 30. juni 2012., 18:21

Line up festivala se može praviti po različitim kriterijumima. Recimo, slagati bendove po visini glasa pevača iako hard rok i post-pank ne idu baš ruku pod ruku?

Miloš Trifunović

Foto: Stanislav Milojković

Public Image Limited su svoj drugi život stekli zahvaljujući reklami za puter, tvrdi John Lydon (ex-Rotten). Zahvaljujući ovoj finansijskoj injekciji, sada imamo priliku da ih gledamo uživo dok promovišu svoj nedavno izašli album, "This is PIL", na koji se čekalo dvadesetak godina. Starija publika u odnosu na prvi dan sigurno zna o čemu se radi i može se reći da neki ljudi ne bi ni došli na festival da nije nastupao upravo ovaj bend. U stvari, neki su tu da vide John Lydona, zato što ne mogu da vide Johnny Rottena i Sex Pistols, odatle i nešto pankera okolo, pa bi i PIL bio dovoljan za početak, mada ovaj noviji i svakako avangardniji Lydonov poduhvat ima zvuk koji je vremenom samo dobijao sve više poštovalaca.

Tako i ne čude ispunjeni redovi ispred bine i publika koja deluje da zna o čemu je reč, nestrpljivo čekajući da čuje neke od svojih omiljenih stvari u opet predugim pauzama između bendova. Sat vremena kasnije nego što je predviđeno programom, prvo izlazi bend a potom i sam Lydon, teatralan i čudan kao i uvek, obučen u široku belu košulju i veoma široke šalvare. Njegov stomak sada doseže do stalka za mikrofon, njegov glas je sa starošću dobio na visini i to nije onaj buntovni Rotten čija nam se slika tako dobro urezala u pamćenje, ali je zadržao svoje bizarne manire i ponašanje na stejdžu. This Is Not a Love Song kojom su otvorili koncert je mogla da zvuči i bolje, kao da je nedostajalo nešto da je popuni, ali su zatim pesme sa "Metal Box albuma", Albatros i Death Disco zagrejale atmosferu. Ove pesme iz prve faze PIL koju su obeležili članovi kao što su Keith Levine i Jah Wobble, uslovno rečeno nova ekipa (pošto su već svirali u kasnijim verzijama PIL-a) izvodi prilično verno originalima po zvuku, praveći tek poneku kozmetičku izmenu.

Ali članovi koje je Lydon okupio predstavljaju iskusnu i talentovanu družinu. Na prvom mestu upada u oči Lu Edmonds (svirao u The Damned, Billy Braggom, The Mekons između ostalih), koji onako mršav i duge čupave kose i brade liči na strašilo, i koji često umesto gitare svira nešto što izdaleka liči na električni saz. On je ujedno i najimpresivniji i najnametljiviji od instrumentalista u bendu, ali ne treba potceniti čvrstu ritam sekciju koju čine basista Scott Firth (svirao u Spice Girls!) i bubnjar Bruce Smith (Magazine), tako da na bini imamo manje više skup ljudi sličnog post-punk bekgraunda.

Dakle, produženi plesni dabovi su pokrenuli publiku a bend je potom nastavio sa pesmama sa novog albuma od kojih se izdvaja One Drop i koje pokazuju da sadašnji PIL više naginje svom ranijem zvuku nego novijim albumima. Lydon živahno gestikulira i pokazuje svoje dobro poznate grimase, između pesama komunicira i motiviše publiku, što se ne bi moglo reći za ostatak benda koji profesionalno ćuti i svira, i gde samo gitarista Lu odaje znake živosti. Neki problem sa bunjem na početku pesme Warrior čini da Lydon i ostali moraju da improvizuju početak, uz razumevanje i podršku publike. Pred kraj sviraju Rise i publika egzaltirano ponavlja sa Lydonom "Anger is an energy". Sviraju i Lollipop Opera koja zvuči bolje i smislenije nego na albumu i završavaju koncert sa Open Up, pesmu koju je Lydon uradio u saradnji sa grupom Leftfield i koja uživo sa gitarama zvuči bolje i energičnije nego elektro original. Svirački raspoloženi PIL su je produžili na oko deset minuta sa pauzama između tokom kojih se Lydon oprostio od publike i poručio „mrzim sve političare“ što je naišlo na veliko odobravanje publike.

U spoju nespojivog sledeći su po redu bili The Darkness. Bend koji se napaja velikom rock’n’roll tradicijom glam i hard rocka sedamdesetih i predstavlja je sa izvesnim ironičnim odmakom koji je često suviše mali da bi delovao uverljivo. Naravno da su zvučno i vizuelno puni kiča i stereotipa ali The Darkness izvlače sav onaj polet i pozitivnu energiju zlatnih godina, dok sa druge strane zaista i jesu šoumenski raspoloženi sa svojim retro kostimima i koreografijom kojom prizivaju atmosferu velikih stadiona i uobičajene megalomanije rokenrola iz tog perioda. Nakon debi albuma "Permission To Land" iz 2003. i manje uspelog narednog, bend se raspada, a pevač odlazi na rehabilitaciju kako i priliči duhu tradicije. U Beograd dolaze nakon što su se ponovo okupili prošle godine i počeli da spremaju novi album.

No, publika ih poznaje, ne znam koliko je tu nestrpljivih fanova Faith No More koji nastupaju posle, ali reakcija publike je pozitivna. Pevač Justin Hawkins je i dalje u punoj atletskoj kondiciji izvodeći svakakve gimnastičarske egzibicije na bini, svirajući povremeno gitaru dok istovremeno trči sa jedne na drugu stranu stejdža, solirajući besomučno. Vokalne mogućnosti posle svih godina i rehabilitacije su takođe na bukvalno visokom nivou, sa flasetom koji možda nije u visini Lydonovog skičanja ali je svakako dobro artikulisan, što čini bitnu komponentu The Darkness zvuka. Povremeno pokušava da odbije nazad nogom trzalice koje stalno baca u vis, nijednom mu ne uspeva, ali on i dalje pokušava, što je vremenom sve manje bivalo smešno, kao poluuspeo vic koji samo postaje sve lošiji sa svakim novim ponavljanjem. Zvuk gitare je neverovatno glasan, preko granice pristojnog, tako da ćemo fizički jako osećati svaki rif. Izgledom bend deluje poput svojih prethodnika, sa basistom koji izgleda kao Phil Lynott iz Thin Lizzy, bratom pevača Danom Hawkinsom na gitari koji izgleda mlađe ali i dosta introvertnije.

Iznenađenje za koje nismo bili pripremljeni je heavy metal obrada pesme Street Spirit od Radiohead sa ludačkim demfovanjem u strofi i naravno, neizbežnim visokim glasom koji odlazi u visine nedostupne čak i Thom Yorku. Kao kulminacija svega sledio je najveći hit benda I Believe in a Thing Called Love, i šteta je što bend nema više takvih, na ljudsku meru svedenih po formatu i intezitetu, pesama jer bi tek onda njihova zvezda zasijala pravim sjajem. Ovako, čini se da se im se svi ti neprestani hard rok rifovi odbijaju u glavu. U toku poslednje numere Justin je nestao sa stejdža i odjednom smo ga ugledali kako ga na leđima kroz publiku nosi obezbeđenje dok on i dalje solira na svojoj gitari, što je bio prilično neočekivano i senzacionalno. Kao što je i ceo nastup delovao kao da se odigrava na nekom veliko stadionu gde je samo nedostajao vatromet, The Darkness su na kratko učinili da verujemo da su ono što žele da budu – velike rokenrol zvezde koje punim plućima uživaju u svojoj ulozi.

I tako je bilo na back to back koncertima dva inače nespojiva benda koja ne bi nikad zajedno videli nigde drugde nego na Belgrade Calling festivalu. Ali nespojivih kombinacija je bilo stalno u programu, ovo je bio samo najveći ekstrem. Čak i starija publika koja je došla tog dana je ispratila u velikom broju The Darkness koji bi, izgleda, mnogo više prijali klincima sa prvog dana festivala.

Veče se završilo nastupom The Sisters of Mercy.