subota, 21. juli 2012., 14:46

Mogu li post-punk pioniri danas da zauzmu “post-stav prema samima sebi”?

Miloš Trifunović

Mission of Burma su definisali post-punk zvuk početkom osamdesetih, snimili dva izdanja i razišli se kao bend. Legenda je u međuvremenu počela polako da raste i već od devedesetih se njihovo ime često pominje od mnogih na koje su izvršili uticaj. Njihov post-punk nije išao tragom sintisajzerskog zvuka, daba, plesnog zvuka, ili bilo čega sličnog, Mission of Burma su se držali gitara i decibela, što im se na kraju i bukvalno odbilo o glavu, tako što Roger Miller, gitarista benda zbog oštećenja sluha morao da prestane da se bavi muzikom, što je značilo i kraj postojanja benda.

Ponovno okupljanje benda se odigralo 2002. godine i do sada nam je donelo četiri albuma konzistentnog kvaliteta koji su obeležili dostojanstvenu starost bez kompromitacije i prilagođavanja bilo čemu. Zapravo, u odnosu na većinu drugih ponovo okupljenih bendova sa početka osamdesetih (Gang of Four, Wire, PIL, itd.) Mission of Burma su uspeli da nastave kao da se ništa između nije dogodilo i jedino što bendu nedostaje u odnosu na raniju inkarnaciju jeste neki generacijski hit poput That’s When I Reach For My Revolver. Prva dva albuma nakon okupljanja su zvučala prilično slično, kao da su nastali u okviru iste studijske sesije, dok su se trećim još više vratili prljavijem zvuku sa početka osamdesetih. No, kako je vreme za promenu već odavno došlo, nešto je moralo biti učinjeno da se zvuk osveži. Formula koju Mission of Burma koristi godinama, kombinujući razne stilove - od popa do džeza sa punk žestinom i arty pristupom, delikatna je i retko ko bi uspeo da je kopira. Sa druge strane ona stavlja bend pred težak zadatak da samog sebe ponovo osmisli.

Iako zvuk na novom albumu ne nagoveštava revolucionarne promene, Unsound je nastao tako što su članovi benda međusobno menjali instrumente u studiju. Takođe, zvuk je začinio Bob Weston (ex-Volcano Suns, Shellac), jedina prinova u reinkarniranoj postavi, koji iako zna kako da producira bend, ipak veći doprinos svežini zvuka daje svirajući trubu i maštovitim intervencijama na sempleru koje sada kao da igraju još važniju ulogu u sveopštem zvuku. Sve je to doprinelo da bend zvuči dosta spontanije, a i humora je više nego inače. Semi-Pseudo-Sort-of-Plan je naziv druge pesme, a i dobra slika toga kako se Mission of Burma ironično odnose prema ovom poduhvatu. Drugi primer je This is Hi-Fi koja se od ritmičkog ponavljanja svog naslova brzo izokreće u gitarsko iživljavanje uz bizarne semplove glasova.

Ipak, svežini zvuka ne pomaže to što je album snimljen u vlastitom studiju benda, te zvuči sirovo kao da je snimljen tokom osamdesetih, sirovije i energičnije nego što smo navikli u skorije vreme. Od pesme do pesme prolaze tvrdi rifovi i vrtoglavo se barata strukturom pesme dok se na skoro sulud način smenjuju razne zvučne teme. Bend zvuči opušteno i kao da ne pokušava da se takmiči sa samim sobom, već samo pušta da stvari idu svojim tokom. Rezultat nažalost nije ni bolji ni lošiji od standardnog Mission of Burma izdanja. Izdvajaju se Sectionals in Mourning, Part the Sea i Add in Unison sa fantastičnim harmoničnim trubama u pozadini i neobičnom melodijom.

Mission of Burma možda ne uspeva da promeni sebe ili da redizajnira zvuk, ali, ako ništa drugo, precizno održava jednu liniju kvaliteta koja nikad ne pada ispod određene granice. A za sledeći put možda bi trebalo da smisle nešto drugo osim razmene instrumenata, i da probaju da, kao što kaže mantra u pesmi koja zatvara album Opener (gle!), “forget what you know”.