petak, 31. avgust 2012., 18:23

Drugi izlazak u mejnstrim nekadašnjeg gospodara lo-fi treš pop zvuka iz spavaće sobe pokazuje da se Ariel Pink oseća sasvim komforno tu gde jeste.

Miloš Trifunović

Prošlo je dve godine od kako je izašao Before Today, prvi album koji je Ariel Pink, lo-fi muzičar iz Los Anđelesa, snimio zajedno sa pratećim bendom i u pravom studiju, kojeg je izdao poznati izdavač 4AD, što je predstavljalo krupnu promenu za nekoga koji je tokom prethodne dekade snimao muziku na starim uređajima kod kuće, stvarajući psihodelično-nostalgičnu muziku koju je bilo teško klasifikovati.  I nakon što je na pozitivan način razrešio pitanje kako će nov način rada i uslovi snimanja uticati na njegovu muziku, ipak, veliki deo pesama sa tog izdanja je bio rimejk starih verzija sa solo albuma tako smo ostali bez odgovora kako Ariel Pink i nova družina zaista zvuče kada stvaraju zajedno. Jedno je bilo sigurno, Ariel Pink je izašao iz relativne opskurnosti i stekao publiku na svetskom nivou koja je napokon otkrila svog novog omiljenog ekscentrika.

Za razliku od vedrijeg pop zvuka albuma Before Today, novi, nazvan Mature Themes, vraća nešto od Arielove ranije psihodelije, i u nekim je aspektima mnogo bliži solo radovima nego njegov prethodnik. Primećuje se da je produkcija nekih pesama svesno rađena tako da bude slična Arielovim lo-fi počecima, što donekle narušava konzistenciju albuma u kome ipak ima dosta ispeglanog studijskog zvuka, i čini da zvuči haotično poput mnogih drugih njegovih albuma.

Seksualna ambivalencija i pobrkani rodovi, zagonetne igre rečima, pesma o šnicli, likovi kao što su Hudini, Nostradamus, i celo obilje šaroilikih poetskih slika u Arielovim tekstovima čini ogroman i zbrkan kolaž koji je teško pojmiti. Ali to je upravo ono što Arielu daje karakter po kome je toliko poznat. On je, kako govori u intervjuima, sasvim običan, konzervativan hetero muškarac kome želja za potomstvom nije strana, ali  ipak može da napravi pesmu kao što je Symphony of the Nympf u kome se razotkriva kao nimfoman, i koji kao “just a rock’n’roller from Beverly Hills” i nema nekog izbora u tome. Ovo je inače jedan od vrhunaca albuma, čiji uvrnuti humor prati kvazi srednjevekovnim muzička tema koja se meša sa synth popom. Čini se da su slike i asocijacije koje nam odašilje upravo najjače onda kad su najličnije iako od nikad ne možemo očekivati od njega neku strejt pesmu.

Kinski Assassin sa svojim retro sintisajzerskim linijama kroz koje odjekuje duh Ray Manzareka (The Doors) i Arielovim glasom koji se poigrava kao da komentariše samog sebe, unosi dramatiku i dinamiku dostojnu početka albuma. Pri tom će nas bombardovati igrama reči nejasnog značenja koje nam potom ostaju u glavi, poput neke nove verzije Mark E. Smitha.  U prvom albuma dominiraće psihodelični pop koji kao da je izašao direktno iz ‘60, a osobina Ariela i jeste da može da se poptuno uživi u neku muzičku eru, ali to je samo radi istakao sopstvene opsesije. Pa tako imamo naslovnu Mature Themes, baladu sa čednim refrenom “I want it to be good, baby”, i nismo sigurno da li je sarkastičan i o čemu on to uopšte priča. Only in My Dreams je novi singl i predstavlja standardni raspevani pop koji su mogli u nekoj alternativnoj istoriji i The Byrds da sviraju. Od upadljivijih pesama tu je Schnitzel Boogie, ne zato što je posebno dobra pesma, jer nisu ni šnicle neka interesantna tema ali je treba spomenuti utoliko što podseća na neke Arielove ranije radove, posebno što uključuje odglumljen dijalog sa konobarom. Svakako donekle smešno i bizarno, mada bi se reklo da je nekako već viđeno i potrošeno u okviru opusa ovog autora. Srećom, ovo je jedna od retkih reciklaža starih ideja na ovom albumu. Druga je Live It Up koja je prearanžirana stara pesma, ali sa izmenjenim tekstom.

Osim pop strane, album ima nekoliko pesama mračnijeg ugođaja, skoro gothic pesama kao što su Driftwood i Early Birds of Babylon, a jedna od bitnijih pesama koja je zamalo svoj naslov pozajmila albumu je Farewell American Primitive. Nostradamus & Me kao usamljena pesma odstupa od pop formata i razučena je u sedam i po minuta atmosferičnog instrumentala i odskače od ostalih svojom kosmičkom hipnotišućom atmosferom. Konačno, album zatvara soul pesma Baby, obrada Donnie and Joe Emersona koju je otpevao Dam Funk, Arielov lo-fi funk saborac.

Uprkos ovom nedostatku konzistentnosti, Mature Themes ima sasvim dovoljno dobrih pesama da se može reći da je jedan od boljih albuma ove godine. Nije na nivou najboljih starih izdanja, ali inspiracija je i dalje tu i sve dobro po čemu pamtimo Ariela je očuvano u zvuku benda. Delu publike koja je Ariela zavolela preko prošlog albuma Before Today novi se neće toliko svideti zbog malo sirovijeg zvuka i potenciranju psihodelije u odnosu na pop.

Po sopstvenom priznanju, Ariel čitavih pet godina nije napravio novu muziku, tako da je za njega ovaj album bio izazov, ali istovremeno i prilika da konačno radi sa bendom ono šta zaista želi.. Ovaj put je svakako stvarao sa svešću da će njegovo delo biti primećeno, i da će neki izložiti kritici njegov rad upoređujući ga sa sopstvenim očekivanjima ili prošlim izdanjima. Da će se baviti njegovim raskidom sa (Geneva Jacuzzi), ili tužbom sada već bivšeg bubnjara zbog izbacivanja iz benda koji traži milion dolara odštete, što znači da bendu ide toliko dobro? Ariel Pink se, za sada, dobro snalazi.