četvrtak, 13. septembar 2012., 15:28

Album koji je teško slušati bez očekivanja.

Miloš Trifunović

Fenomenalan prethodni album Animal Collective, Merriweather Post Pavillion, podigao je očekivanja od ovog benda na najviši nivo, možda previše za njegovo dobro. Najnoviji album, Centipede Hz, koji se uz pompu najavljivao duže vreme, kao da odmah pada pod naletom očekivanja. Očigledno, od kada su počeli da unose pop u svoj zvuk ostajući ipak dosledno avangardni i prepoznatljivi, Animal Collective su svakim stepenikom sve više napredovali. U toku tog perioda pamtiće se i solo izdanja Panda Bear-a, kao što je Person Pitch, za koje verujem da bi mnogi tvrdili da je bolje od svih izdanja njegovog matičnog benda. Postepeno, od hermetičnog andergraund benda pretvorili su se u mejnstrim, ostvajajući kritiku i šireći svoju bazu van hipsetrskih krugova.

Na neki način po svojoj suvišnoj agresiji Centipede Hz podseća na usiljeno euforični Strawberry Jam. Međutim, ovde dodatno iritira i haotičnost samih pesama koje zvuče kao da su snimljene uživo u nekoj ogromnoj igraonici sa hiljade elektronskih zvukova koji izbijaju i navaljuju sa svih strana. Pesme se guše u kompleksnosti slojeva zvuka, moru sitnih detalja, dok, sa druge strane, raznovrsnost muzičkih uticaja i njihovo mešanje i dalje predstavlja svetlu tačku. Ovo je prvi album posle pauze na kome su Animal Collective ponovo kvartet, nakon povratka Deakin-a u bend. Uz insistiranje na živom sviranju umesto na upotrebi sekvencera dobili smo “živi” zvuk benda, i to što bend raspolaže sa više ruku i te kako se oseća na pesmama. Nekako malo u pozadini, ali gotovo sve vreme je tu i živi bubanj. Sve ovo ipak ne pomaže da bend zvuči organskije, već će se živi zvukovi samo sliti u opšti haos svega.

Vokal Avey Tare-a koji dominira albumom je neumoran, ne samo previše aktivan bez pauze za dah u pevanju, već se čini kao da mu od izbacivanja stihova i puštanja glasa zavisi sam život. Stvari se popravljaju kada vokal preuzima Panda Bear, ali ipak, Avey Tare je onaj čije pesme su bolje ovaj put. Prvi sing Today's Supernatural je dostojan namenjene mu uloge, i čini se da je jedan od retkih komada na kome haotičnost benda funkcioniše, ali samo zato što se sve gradi oko jasne, čak zarazne, melodije u centru pesme.

Kada se zagrebe ispod površine halucinogenih zvučnih efekata i kakofonije urbane džungle koju nam dočaravaju, možemo naći nekoliko izvanrednih pesama, od kojih se najpre izdvaja koliko plesna toliko i setna Monkey Reachers, kojoj čak ni trajanje od sedam minuta ne smeta da deluje sve energičnije kako teče dalje. Čak se i u pesmi Moonjock da tolerisati neobuzdana dečija razigranost i suludo spajanje aranžmana pesme. Applesauce i Amanta su dobro razrađeni elektro pop komadi. Deakinova pesma Wide Eyed pruža malo opuštanja od ubitačne agresije, ali je previše razvučena i ravna. Panda Bear u svoje dve pesme ne nudi ništa za pamćenje.

Dakle, glavna mana je njegova makismalistička filozofija, previše svega: ruku, aranžmana, zvukova, slojeva. Čak ako je i bio cilj da se prikaže kakofonija urbanog života ipak je to previše da bi se uživalo. Retko koja pesma je kraća od pet minuta, a preko 50 minuta trajanja albuma sa ovakvim zvukom itekako može da zamori.

Animal Collective su lako mogli da iskoriste pažnju koju su dobili prethodnim albumom i kopiraju njegovu formulu ekstatičnog pop zvuka da nisu držali do integriteta i ideje da konstantno menjaju zvuk. I pri tom i dalje snimili pristojan album koji je mogao biti i bolji da nije bilo nekih produkcijskih odluka.