četvrtak, 11. oktobar 2012., 15:20

Čemu bluz?

Miloš Trifunović

Osam godina od prethodnog studijskog albuma Jon Spencer još ima ponešto bluza da podeli sa nama. No, pitanje je danas koliko je ovakav zvuk smislen kada se on sada svodi na recikliranje sopstvenog nasleđa koje je i samo neko vrsta reciklaže i poigravanje sa retro klišeima. Zato je tako teško bila šta reći o novom albumu, kada ovo izdanje naprosto odbija da otvori prolaz ka nečemu novom. U međuvremenu, neki sasvim drugi ljudi, kao što su White Stripes ili Black Keys, upotrebili su nasleđe garažne muzike i odveli ga u srce mejnstrima što Jon Spenceru nikad nije uspelo.

Meat and Bone predstavlja resetovanje diskografije, vraćanje na početak posle svih tih različith albuma, remiksa, eksperimenata. Napokon samo rokenrol i gitare bez preterane studijske šminke. Tu je međutim kao obavezni sastojak post-mačo samoparodirajući imidž samog Jon Spencera i njegov humor koji je i dalje prisutan. Ovde Jon Spencer’s Blues Explosion nemaju kome da se dokazuju, ali ni da očekuju da će ikad postati više od onog što jesu i sa takvim pomirenim shvatanjem stupaju ponovo na scenu.

Visoka figura Jon Spencera sa zulufima, dubokim i histeričnim grlenim glasom koji podseća na maničnu verziju Elvisa, uvek šoumenski raspoložen, ostaje i dalje upečatljiva figura čak i sada kada se oseća po malo umor u njegovom glasu i manjak eksplozivnosti. Ali bilo je i vreme, čovek je odavno prešao četrdesetu. Prate ga još uvek Judah Bauer kao drugi gitarista kao i bubnjar Russell Simins.

Album neće ponuditi neke posebne inovacije niti eksperimente. Čini se da se bend pomerio dalje od pank ka hard rok nasleđu sedamdesetih i da zato zvuči malo teže nego ranije, a i soliranje na gitari je češće nego što bi bilo poželjno. Malo šta odavde bi se po savremenim kriterijumima moglo svrstati u prelaženje nekih granica. Produkcija čini da se zvuči raspadnutije i prljavije, ali to kao da se radi samo zbog čuvanja kredibiliteta. Dovoljno je čuti Bag of Bones ili Boot Cut da bi se setili energično plesnog Blues Explosiona kakvog pamtimo od devedesetih, jedino što to više ne zvuči tako uzbudljivo i izazovno kao nekad. Vokal Jon Spencera je tiši nego što bi trebalo, tako da njegove pozive, loženja i šoumenske monologe često ne možemo da čujemo kako treba. Time je skrajnut jedan bitan element zvuka benda.

Tu je i nekoliko interesantnijih instrumentala, poput funky Get Your Pants Off koja u ispod tri minuta koherentno prolazi nekoliko različitih raspoloženja, od opuštenosti do uspaljenosti i natrag. Zimgar bi se isticao svojom psihodeličnom atmosferom i suptilnošću koja nedostaje ostatku pesama. Drugde će isplivati zvuk nalik na Stonese, te nešto New York Dollsa, sve u svemu pokazujući da su na album najviše uticale sedamdesete. U četrdeset minuta albuma, distorziranih gitara, rifova koji dolaze i odlaze, najviše može da zasmeta konstantno forsiranje glasnoće. To ne samo da lako zasiti sluh već pruža jedan potpuno ravan utisak koji brzo zasiti.

I na kraju, kome je potreban Jon Spencer Blues Explosion 2012 godine? Ne može se reći da ponovni rad benda nema smisla, ponovna okupljanja su već postala stvar rutine u rok muzici. Ako nekome stane u karijeri potreban je restart da bi se stvar ponovo pokrenula. Problem sa Jon Spnecerom nije što je izdao loš album, već osrednji, ponavljački, koji ne nudi ništa posebno novo ali možda ima vrednost za neku novu publiku koja je stasala u međuvremenu. Ipak, u moru bendova, sva je prilika da će posegnuti za gorespomenutim White Stripes ili Black Keys a ne za herojima utemejivačima savremenog pristupa bluz tradiciji koji su istu kombinovali sa eksperimentom na provokativan način.