nedelja, 14. oktobar 2012., 17:34

Šaroliko veče uz neočivanu ponudu, ali i bitan koncert za reprogramirani Obojeni program.

Miloš Trifunović

Foto: Stanislav Milojković

Koncert Obojenog programa u Amerikani je bio prilika da se predstavi novo izdanje Kako to misliš mi? koje je izašlo proletos. Bend je prvi put na većem koncertu u Beogradu svirao u izmenjenom sastavu, što već odavno nije vest. Samim tim izmenjen zvuk ipak ne ide previše daleko od onoga po čemu je Obojeni poznat.

Oko pola deset koncertno veče je otvorila prva predgrupa Straight Mickey and the Boyz u praznjikavoj sali. Prilično aktivni na svojoj promociji u poslednje vreme, za ovaj bend se može reći da već prelazi iz statusa nove nade ka ostvarenju neke šire popularnosti. Ovaj trio svira energičnu muziku svirački dobro utemeljenu. Pomalo egzebicionistički u nastupu svojih visokih gitarista, u zvuku nervozni, sa izletima u improvizacije, Straight Mickey zvuči kao da kombinuje hard zvuk osvežen new wave uplivima. Na momente zapravo slično bendu Kyuss recimo, dok su sa druge strane šarloovski polukontrolisani ekscesi. Može se reći da su ubrali simpatije publike kao i da već imaju nekakvu fan bazu, ostaje da se vidi koliko se i dalje ovako energična muzika može primiti u ovom podneblju posle benda kao što je Repetitor, uz svo poštovanje razlika.

Naredna predgrupa su bili 16x8x23, bend koji je nastao 1992. godine, dok su članovi još bili srednjoškolci, i zatim ostao upamćen po pesmama koje su ispunjene humorom karakterističnim za ta godišta. Tako su imali pesme o tome kako mama pravi šnicle, o likovima koji se zovu Turbo Cune, kao i najpoznatiji singl – Miloš Šestić. U neku ruku donekle slično kao Dža ili bu u istom periodu. Zatim su nestali sa scene nikada ne dostigavši prvu liniju mejnstrim roka u nas. Ove godine iznenadili su nas objavljivanjem kompilacije izdanja iz devedesetih Bubanj bas gitara i glas. Ipak, uživo 16x8x23 zvuče uvežbano i izgleda da sviraju neke novije pesme čiji tekst se pak nije mogao čuti zbog nejasnog zvuka u sali. Uz to, hard rok bluz mešavina koju bend sa sada svira deluje anahrono, dok poslednjih par pesama koje su pod uticajem Red Hot Chilli Peppers više pokreću iako i one deluju pregaženo vremenom. Čini se kao da će bendu trebati nešto vremena da pronađe sebe ispočetka kao i da ponovo osvoji publiku koja je ipak te večeri nestrpljivo čekala Obojeni program.

I najzad Obojeni program izlazi na scenu, svi osim Kebre, pravi se mala dramska pauza dok bend svira instrumental. Na pojavu dotičnog, publika, koja se već zbila i ispunila salu, oživljava i atmosfera se napokon zagreva. Publiku čine razni ljudi, od starijih veterana do nekih mlađih ljudi kojima je ovaj bend izgleda ostao jedna od poslednjih referenci na rok muziku (u odumiranju) a da nije reč o manje ili više ljutom andergraundu. Prvi deo koncerta čine pesme sa novog albuma. Dva basa i bez gitare u bendu, Obojeni grmi i tutnji dubokim tonovima, brundajući i denfujući. Odsustvo bilo kakvih ženskih pratećih vokala u bendu, po prvi put nakon dosta vremena, ne oseća se mnogo. Jedino što ima manje „yeah, yeah, yeah“ uzvika tokom pesama. „Svaka definicija gubitak je slobode“ kao što kaže jedna njihova novija pesma, pa tako i novu verziju benda treba slušati bez predrasuda i očekivanja. To je ujedno bila i jedna od bolje primljenih novih stvari.

Kebra, u plavoj košulji i uskim crnim pantalonama, vizuelno nikada nije više ličio na svog uzora Mark E. Smitha, dok svi ti basovi i timpani prizivaju zvuk The Fall-a, mada i stara Disciplina kičme tu negde vreba. Čak i gitara tu ne nedostaje toliko kada pedale čine da je moguće solirati na basu a da se ne oseća prevelika razlika u odnosu na gitarski odsviran original. Tako je i bilo moguće da odsviraju i stare, poznatije pesme u novim aranžmanima. Zvuk je tvrđi, mikrofonija je učestala, ali je i prijemčivost bila tu, kao i melodičnost, pa je bend svirao i pop stvar Kad se neko nečem dobrom nada a da ona i dalje zvuči slično. Očigledno, Obojeni ne može pobeći daleko od onoga što jeste, iako ovakve metamorfoze osvežavaju utisak. Bend deluje opušteno, iako se samo za Kebru može reći da pokazuje bilo šta što liči na ponašanje na stejdžu, dok se ostali nepomično i ćutke bave svojim instrumentima. Tom opuštenom karakteru doprinelo je i gostovanje na vokalu Vuče iz Darkwood Duba u jednoj pesmi, kao i Peđe iz Odličnog hrčka tokom većeg dela bisa. Inače, bila su dva bisa, a čini se da je moglo sve da potraje još duže, publika je bila u raspoloženju. Sat i po kao da nije dovoljno da se odsvira sve kada je Obojeni u pitanju.

U kontrastu sa opuštenošću na stejdžu su bile scene u publici sa čestim i bespotrebno agresivnim intervencijama redara koji su silom izbacivali sve koji su po njihovim kriterijumima pokazivali previše intoksiranosti. Dom omladine je postao mesto kontrole i zadovoljavanja „standarda“ koji nemaju mnogo veze sa tradicionalnim rokenrol folklorom, zato i ne čudi manjak koncerata uprkos renoviranju i novom početku rada. A pre dvadesetak godina to je bilo obavezno mesto na kome su mnogi imali svoje prve koncerte.