ponedeljak, 22. oktobar 2012., 15:16

Konačno jedan drugačiji način od majstora buke i melanholije.

Miloš Trifunović

Svakome bi pre nekoliko godina delovala kao neverovatna mogućnost da se Dinosaur Jr. ponovo okupe u originalnoj postavi i snime bilo šta novo, a sada imamo već tri albuma snimljenih u periodu od pet godina. Razlog za to je pre svega legendarno neprijateljstvo između J. Mascisa i Lou Barlowa, koje je kulminiralo izbacivanjem iz benda ovog drugog od strane ovog prvog, čemu je zatim Lou Barlow posvetio čitave pesme. Nakon toga su njihovi odnosi još dugo ostali duboko narušeni, a pomirenje je bilo daleko uprkos godinama koje su prolazile. Elem, kultni indie-rock bend koji je definisao gitarski zvuk osamdesetih i imao vrlo važan uticaj na devedesete je tokom tog vremena postao nešto kao mit koji su poznavali samo stariji. Ovo iznenadno okupljanje je prikazalo bend sasvim novoj generaciji publike.

Međutim, i sam bend se promenio u odnosu na prvi period rada. I dok su mnogi po automatizmu u njihovoj muzici pronalazili reference na prošlost, Dinosaur Jr. nakon okupljanja nikad nije ponovio istu onu magiju kakvu je pokazao na svojim adolescentskim bolovima i preispitivanjima insiprisanim albumima iz prvog perioda. Na neki način sve je tu, J. Mascisov vokal i dalje ne zvuči ostarelo već lenjo i apatično kao i uvek, kao gitarista i dalje ume da bude nežan koliko i eksplozivan, a često i oba istovremeno. Distorzirani bas Lou Barlowa po kome je rani Dinosaur Jr. bio prepoznatljiv je opet tu, kao i njegov karakteristični vokal. Naravno, tu je i bubnjar Murph, koji tu, eto, kao i ranije, svira i ne ističe se mnogo.

Dok je raniji Dinosaur Jr. bio svedeniji, ali i ekstremniji, naročito ako se ima u vidu da je to što su tada svirali ipak bilo nešto novo i originalno za scenu, muzika koju su podjednako inspirisali Neil Young koliko i Sonic Youth i hard core punk. Noviji albumi, Beyond i Farm su ipak bili više na tragu onog dela karijere kada je Dinosaur Jr. bio više solo projekat J. Mascisa nego išta drugo. Uz to su išli kao glavne karakteristike insistiranje na podužim soliranjima, predugačke pesme, samozadovoljna melanholija, kao i gitarski pop ugođaj karakterističan za toliko drugih indie sastava. Glasnoća, kao jedan trejdmark benda, od oruđa provokacije postala je produkcijski napamet stavljen sastojak, čisto zato jer se tako očekuje. Albumi su bili solidni, ali nisu podsetili na to zbog čega je bend postao toliko bitan već su se samo uklopili do neprimetnosti u trenutnu gitarsku indie scenu, koliko god ista bila upravo inspirisana onime što su radili ranije, čime se originalni tvorci nisu isticali.

Ovaj podugačak uvod je neizbežno preslišavanje pred davanje argumenata zbog čega je ovo ipak jedan dobar album. Nije ni da su prethodna dva bila loša, ali ovaj ima jedan adut više: Dinosaur Jr. ovde pokušavaju da malo prošire svoju formulu. Konačno, talas buke je doveden na smislen nivo, nasumična gitarska vatra je time pretvorena u precizniju paljbu koja je tu kad treba da bude. Nekoliko pesama na dobar način pokušavaju da izađu iz formule koju čine odsutan glas, gitarski solo, neprestani dramatični akordi kroz more distorzije. Usled toga i pesme dobijaju humaniju dimenziju, noise gitarski pop po meri čoveka. Don't Pretend You Didn't Know, koja otvara album, nagoveštava ovaj novi pristup. Ne samo da je distorzija izbačena iz strofa, već napokon bend dopušta da se ispolji pop potencijal pesme pre nego da je uguše u buci, a u pesmu je umetnut i klavir koji iako svira svega par tonova i te kako doprinosi tonu pesme. Pesma odsvirana na akustičnoj gitari Almost Fare unosi opuštenost kakvu je bendu nedostajala, premda se završava u nedovršenosti. Dve pesme koje peva Lou Barlow takođe doprinose drugačijem utisku. Rode je veselija i razigrana pesma koja svedenošću i dobrim tajmingom unosi potrebnu pop svedenost na album. Recognition zvuči skoro kao Sebadoh, vraćajući nas natrag kroz vreme u punk korene. Pierce the Morning Rain je takođe jedna žestoka pesma, neobično bržeg tempa za bend, kakvu nismo čuli godinama od Dinosaur Jr. Vedriji ton dominira i daleko je manje statične melanholije koja je prožimala ranije albume.

Naravno, tu je i nekoliko pesama koje podsećaju na ono što su Dinosaur Jr. svirali na prethodna dva albuma: Watch the Corners u svojih pet minuta ponavlja sva opšta mesta koja su se uspostavila tu, a Stick a Toe In donosi dobro poznatu patetiku. Ali ono što se na ovom albumu dešava neće zadovoljiti samo one koji su očekivali beskrajno ponavljanje formule. Dinosaur Jr. na ovom albumu manje više uspešno odlaze dalje i po prvi put zajedno pokušavaju da stvore nešto zaista novo. Tako se može reći da je nova stara postava sazrela i shvatila da nema smisla pokušavati da se oživi nešto što je bilo uslovljeno vremenom koje je prošlo.