sreda, 24. oktobar 2012., 13:50

Beogradski koncert 25. oktobra u Rexu bio je povod da popričamo sa The Ex i pokušamo da odgonetnemo deo onoga što oni predstavljaju.

Miloš Trifunović

The Ex postoje više od tri decenije i sve vreme funkcionišu po DIY principima. Beskompromisni, nezavisni i žestoki, The Ex su pored Fugazi, Shellac i Sonic Youth jedan od najoriginalnijih gitarskih bendova koji ima korene u panku ali se razvijao u eksperimentalnom pravcu. Tokom sadržajne karijere sarađivali su i nastupali zajedno sa čitavom plejadom najrazličitijih muzičara od kojih možemo izdvojiti Konono No. 1, Mats Gustafssona, Sonic Youth, Tortoise, Tom Cora, kao i skoriju saradnju sa džez saksofonistom iz Etiopije, Getatchew Mekurya. Od pesama iz španskog građanskog rata, preko mađarskog folka, do afričkog džeza, sve su to The Ex isprobali da iskombinuju sa svojom sirovom gitarskom energijom.

Povod za ovaj intervju je njihov koncert u beogradskom KC Rex, zajedno sa makedonskim Bernays Propaganda, u četvrtak 25. oktobra - povratak na mesto na kom su imali impresivan nastup pre dve godine u okviru Ring Ring festivala. Razgovarali smo putem prepiske sa novim članom, pevačem i gitaristom Arnoldom de Boerom koji pored The Ex ima i zanimljiv one man bend koji se zove Zea. Uhvatili smo ga negde na putu od Sofije ka Bukureštu tokom njihove turneje kroz jugoistok Evrope.

Kako bi definisao bend The Ex? Da li je uopšte moguće definisati ga ili je više reč o procesu, o stalnoj potrazi da se pronađe drugačiji način da se pravi muzika?

Promena je jedina stvar koja ostaje ista. Da, to je trajan proces tokom kojeg se srećemo sa novim ljudima sa kojima sviramo, nastupamo na novim mestima i stvaramo novu muziku.

Ti si najnoviji i ujedno najmlađi član The Ex koji već imaju dugu istoriju. Da li si ikada ranije pomišljao da je moguće da postaneš član ili si bio iznenađen? Šta je to za tebe lično značilo?

Bio sam iznenađen. Naravno, poznavao sam The Ex i išao sam sa njima na turneje kao pregrupa nastupajući pod imenom Zea. Bili smo dobri prijatelji. Ali nisam očekivao da će me pozvati da im se pridružim i postanem njihov pevač. Delom i zato što sam bio vrlo zauzet sa bendom Zea. Ali naravno da je izvanredna stvar to što sam pozvan da pravim muziku sa tri neverovatna muzičara. Nisam ranije imao takvu priliku i od tada sam mnogo naučio i zainteresovao se za imporvizovanu muziku, da navedem samo jedan aspekt.
Muzika The Ex spaja sirovu i energičnu gitarsku muziku sa mnogo različitih i ponekad neočekivanih žanrova.

Bend je u skorašnjem periodu pod uticajem etno muzike, naročito afričke. Šta vas je privuklo ka toj vrsti muzike?

Nas četvoro slušamo svašta od muzike iz svih krajeva sveta. Naleteli smo na muziku i stilove koje smo zavoleli i sigurno je da smo crpeli inspiraciju iz njih. Od kada je počela da se izdaje Ethiopiques serija izdanja na površinu je izbilo mnogo neverovatne muzike iz Etiopije i to smo dosta slušali. Isto važi i za Hugh Tracy izdanja sa fantastičnom afričkom muzikom iz pedesetih. Mislim da nas je privukla ritmičnost i otvorene melodije. Muzika iz Afrike je često poletna i savršena za ples, što nam se dopada.

Koliko improvizujete u toku koncerta? Da li vas ponekad ponese atmosfera, hemija među vama ili nešto drugo što vam je trenutno u glavi?

Ne mnogo, naše pesme su prilično u celosti strukturisane. Ali imamo delove koji su otvoreniji i oni zavise od toga kako reagujemo jedni na druge i sigurno je da i publika i atmosfera koncertne večeri takođe tu igraju ulogu. To je potpuno normalno baš kao što autoput utiče na način na koji voziš auto.

Često se u štampi The Ex etiketiraju kao anarho-pank sastav. Iako sigurno delujete kao da pripadate levici po svojim stavovima, da li vam prija da vas tako označavaju ili imate nešto protiv etiketiranja kao takvog?

Nama se ta etiketa uopšte ne dopada. Ne osećamo nikakvu povezanost sa njom ili sa onim što bi ona najviše trebalo da predstavlja. Mi sviramo na world-music, jazz i rok festivalima i nastupamo zajedno sa muzičarima iz celog sveta. Ako smo u bilo kom smislu politični to je samo na vrlo ličnom nivou. Ne propovedamo bilo koju političku dogmu, ali svakako imamo sopstveni način na koji radimo i mislimo. Taj način razmišljanja i delanja utiče na našu muziku podjednako koliko i na način na koji kuvamo i radimo druge stvari u životu. On je nezavisan od svakog korporativnog sranja i ako to podrazumeva da smo levičari onda je to nešto što drugi treba da zaključe i protumače.

The Ex su poznati po brojim saradnjama sa drugim muzičarima, šta vam pruža to iskustvo?

Dobre priče.

Ovom prilikom ste na turneji zajedno sa Bernays Propaganda, da li ste pronašli još neke bendove iz ovog dela Evrope koji vam se dopadaju?

Da. Kao Zea sam nastupao sa Repetitorom iz Beograda. Oni su odlični. Coma Stereo, Petrol i Stuttgart Online su takođe dobri. Kada sam nastupao u Beogradu 2009. i 2010. postojala je neverovatna scena koju je činila gomila ljudi sa super energijom. Imao sam odlične koncerte tu. Radujem se što ću ponovo nastupati.
Kao što smo spomenuli, pre nego što si se priključio The Ex svirao si i dalje nastavljaš da radiš kao one man band Zea. Svirao si četiri puta u Srbiji do sada, ako se ne varam. Zea je nekad imala i drugog člana?
Tako je. Svirao sam barem osam koncerata u Srbiji od 2009, a od 2008. nastupam sam. U bendu Zea sam uvek pravio svu muziku i tekstove ali smo uživo nastupali kao dvojac. Bili smo pet puta na turneji po Rusiji. Remko, momak koji je u Zea svirao elektroniku uživo je počeo da se viđa sa Kaćom (bubnjarkom benda Iva Nova iz Sankt Peterburga) i nakon poslednje turneje je ostao tamo i oni su se venčali, sada imaju porodicu.

Zea ima pesmu koja se zove We Buried Indie Rock Years Ago. Šta si mislio da kažeš tom izjavom, da je indie rok jednostavno mrtav ili da je on nešto što moramo da prevaziđemo? Na šta bi trebalo da obratimo pažnju umesto na indie muziku?

Tu pesmu sam napisao 2004. godine i u tom periodu je ceo nov talas indie roka zvučao krajnje neinspirativno i bio je u celosti korporativan, nije imao nikakve veze sa samostalnim izdavaštvom, pravljenjem fanzina i posedovanjem koncertnog prostora ili garaže gde bi bendovi mogli da sviraju. Ali u pesmi se takođe podseća na sjajnu muziku iz devedesetih, ona je posveta bendovima koji su me inspirisali kada sam počinjao da se bavim muzikom. Reč je o Sebadoh, Pavement, Sonic Youth i The Swirlies. Te 2004. godine sam slušao Grime, Breakcore i Lee Perry-ja i neubedljiva i bezlična indie gitarska kuknjava nije mogla da me zainteresuje. Ali siguran sam da mora biti novih gitarskih bendova odmah iza ćoška, čim potražiš malo, koji sviraju uznemiravajuće, nervozne i zarazne pesme. Mislim da moraju da postoje negde. Ako imate otvorene oči i uši i odlazite na dobra andergraund mesta da otkrijete muziku, naći ćete je poprilično. Andergraund umetnici koji se oslanjaju sami na sebe su uvek postojali i uvek će postojati. Jedina razlika je u tome da treba sami da ih potražite pošto vam ih nijedan korporativni medij neće silom gurati pod nos.