četvrtak, 25. oktobar 2012., 11:19

Ili kako muzički veteran mora da pronađe sopstveni glas.

Miloš Trifunović

Foto: Stanislav Milojković

Mick Harvey je otprilike mnogo manje poznat nego muzika koju je pravio. Isto tako je mnogo manje poznat od ljudi sa kojima je svirao. Tri decenije je bio onaj preko potrebni tehničar, čovek iz pozadine koji će da pegla i daje oblik uz pomoć svog muzičkog talenta onome što je Nick Cave smislio, i u tome je bio uspešan. Nije smislio ništa novo, ali je zato pomogao da odveć strastveni i neuravnoteženi Cave ne zastrani previše i savesno radio svoj posao. Možda se nešto slično može reći i za njegovu saradnju sa PJ Harvey nakon što je napustio Caveove The Bad Seeds, čiji je, uz samog Cavea, bio jedini preostali originalni član.

Ali ipak, čak ni u Beogradu ne može pobeći od ove kolateralne slave i tako je sala Rexa bila dobro ispunjena a tu je bilo svakakvog sveta. Malo starija publika za čiji se jedan deo može reći da su tokom osamdesetih imali svoje zlatne godine kao i oni mlađi ali svejedno dobro upućeni u materiju.

Mick Harvey, pristojan čikica u crnoj košulji izlazi na binu bez mnogo pompe i uzdaha iz publike. Njega prati samo Rosie Westbrook na električnom kontrabasu dajući malo avangardniji i atmosferičniji ton svirci. Trebalo je da imaju i bubnjara u Beogradu, ali se on povredio i nije mogao da dođe pošto mu je koleno kaputt, kako je objasnio Harvey. Pitam se koliko bi njegovo prisustvo promenilo zvučnu sliku pošto je u ovoj kamernoj postavi Harvey bio tih, intiman, proizvodeći neki čudan noir štimung. U gotovo pogrebnoj tišini.

Repertoar je najvećim delom bio sastavljen od pesama sa njegovog poslednjeg albuma, Sketches from the Book of the Dead, na kome je Mick konačno pokazao svoju autorsku stranu (ranije albume su gotovo u celosti činile obrade). Možda je to bio razlog razočarenja nekih, pa je bilo malo negodovanja, dozivanja PJ Harvey, puštanja sa mobilnog pesme Serge Gainsbourga, bizarnih zahteva poput pesme Release The Bats od The Birthday Party, ali Mick se nije dao isprovocitati niti nagovoriti.

Suprtono od Nick Cavea koji je se godinama "regresirao" pa se kroz projekat Grindermen i zadnji album sa Bad Seeds vraća agresivnijem i prljavom zvuku svoje mladosti nalik na The Birthday Party, Mick Harvey je otišao na suprotnu stranu u svet pripovedanja o tragičnim ljudskim sudbinama. Kao što stari ljudi vole da reflektuju. Ali tu se negde gubi strast dok muzika gubi primat na naracijom. Tako je najbolji prijem na kraju imala pesma Hank Williams Said It Best koja očigledno ne pripada tom maniru. Usledio je bis sa još dve pesme i koncert je bio završen a može se reći da je dobar deo ljudi očekivao nešto više, kako u izboru pesama tako i u trajanju koncerta (proporcionalno skupoj ceni karte)...