subota, 27. oktobar 2012., 15:30

U roku od tri dana beogradski Rex je ugostio dva svaka na svoj način bitna imena svetske muzičke scene. Nakon Mick Harvey-a došao je red na nešto sasvim drugačije - energični i angažovani The Ex.

Miloš Trifunović

Samo petnest minuta kašnjenja makedonske predgrupe Bernays Propaganda zbunilo je publiku koja je bila zatečena ispred ulaza sa pićem iz prodavnice ili pušeći cigarete. Naravno, bilo je i onih koji su kasnili i po sat vremena ne znajući za strog tajming pa su tako propustili Bernays koji su svirali tek oko pola sata.

Za bend koji toliko često svira i ide na turneje, u čemu su bez premca, donekle iznenađuje što skopski post-pankom inspirisani sastav Bernays Propaganda ne viđamo češće. Ali eto, i ovo je bila dobra prilika da ih vidimo zajedno sa The Ex sa kojima dele angažovanu tematiku. Bernays doduše imaju više toga zajedničkog sa Gang of Four, pre svega zbog insistiranja na antikonzumerizmu i plesnoj muzičkoj osnovi koju čvrsto nosi ritam sekcija ispresecana oštrim i iskidanim tonovima gitare. Pevačica Kristina je na bini vrlo ekspresivna i aktivna, posedujući pravi performerski izraz dok prenosi poruke o savremenom životu, otuđenju i konzumerizmu. Bend nije bilo moguće baš najbolje čuti zbog akustike i odjeka u Rexu koji su kvarili zvuk, rasipajući energiju sa bine. U muzici Bernaysa nije bilo iznenađenja, new wave revival je prošao, ali trendovi se vuku kod nas, pa ovo zvuči i dalje aktuelno. Po energiji koju poseduju jasno je da nisu slučajno ostvarili to što jesu. Primećuje se da imaju značajan broj domaćih poklonika i da su bili dobro primljeni kod drugih, možda im samo treba više prisustva ovde pa da se taj broj udvostruči. No, neki prostor sa boljim zvukom bi bio nužan za sledeći put.

The Ex su već jednom nastupali u Rexu, na Ring Ring festivalu pre dve godine. Tada su svirali pesme sa aktuelnog albuma Catch My Shoe, što i dalje pamtimo kao jedan od najboljih nastupa te godine koji je pokazao da je bend u punoj snazi. Ovaj put su spremili neke nove pesme, a turneja po jugoistoku Evrope je bila prilika da ih isprobaju uživo.

Infuzija sveže krvi u bend sa tridesetogodišnjim stažom dolaskom mlađeg pevača i gitariste Arnolda de Boera koji nekima može biti poznat iz one man bend projekta Zea, donela je svežinu u zvuku benda, pa čak i neobičan smisao za humor. Počeli su kao pank bend, a u međuvremenu su probali sve i svašta. Nova verzija zvuka oslanje se kako na noise rock, tako i na afričku muziku. Iako je celina više od zbira svojih delova nema sumnje da svi daju važan doprinos zvuku, od bubnjarke Katherina Bornefeld, preko tri gitare, od kojih je jedna bariton, do vokala i tekstova, i svaki od tih elemenata nudi nešto zanimljivo. Pošto već ima neko vreme kako se The Ex interesuju za afričku muziku to se prilično oseća u muzici koja ponekad postaje skroz ritmična, gde čak i gitare preuzimaju ulogu perkusija, dok vokal može da ponavlja reči i igra se sa stihovima kao u žaru rituala. I zaista, posle nekog vremena takva muzika stvara plesni trans. Nove pesme nose čini mi se još više tog afričkog uticaja, ali ipak su one stare one koje najviše oduševljavaju publiku koja je dobro popunila Rex, a nastala je i igranka u prvim redovima.

Bend je svojom energijom na neki način uspeo da prevaziđe i loše ozvučenje. Doduše i svirka je često bila toliko sirova i primitivna da je tehnika postala nebitna. Osim u slučaju vokala koji se teško probijao cele večeri, destrukcija zvuka je ovde zapravo pomagala. The Ex se nisu vraćali mnogo u prošlost u repertoaru, Maybe I Was the Pilot, Double Order, 24 Problems su pesme sa prošlog albuma. Onda su na prvi bis svirali nekako neizbežnu, repetativnu i zaraznu Theme From Konono, da bi potom još jednom izašli na bis i odsvirali State of Shock, što je možda bila najstarija pesma u repertoaru. Možda ovo i nije bio toliko dobar koncert kao onaj od pre dve godine, ali možda je idealizacija učinila da to izgleda tako. U svakom slučaju publika je htela još i još, a ko je hteo mogao je posle i da ćaska sa članovima bendova.