subota, 19. novembar 2011., 15:29

Gromkim glasom, punačkim stasom a ponajviše licem, osmehom i bradom, Josh "The Reverend" (Velečasni) Peyton, vođa kantri bluz pank (?) trija iz Indijane, frapantno podseća na glumca Briana Blesseda – kralja Richarda IV iz Crne Guje i krilatog Princa Vultana iz Flaša Gordona. On je arhetip čoveka većeg od života, onog najglasnijeg za stolom, koji kad zagrmi daje do znanja da je vreme za neobuzdanu gozbu sa pijančenjem do dna bureta. Ako mu još stavite štofani kačket na glavu i obučete ga u kariranu košulju, dobićete imidž dobroćudnog ali vatrenog drvoseče koji kad padne noć menja sekiru za gitaru i odlazi u salun da svima podigne raspoloženje svirajući unikatnu, razgoropađenu mešavinu delta bluza i kantrija.

Jovan Ristić

Foto: Stanislav Milojković

I ostali članovi Peytonovog benda deluju kao da su do malopre privređivali na farmi, a onda došli sa vođom u beogradski Gun klub da višak energije istresu na bini – svirajući na "instrumentima" kojima su preko dana obavljali kućne poslove.

Breezy, Peytonova punačka žena, koja sa mužem razmenjuje grimase kao iz crtanog filma, sa sobom je ponela dasku za pranje veša. I stvarno svira na tome, to jest grebe po tome, proizvodeći zvuk koji bi se najbliže mogao opisati kao čegrtanje zvečarke. Deluje opasno. A kad se razgoropadi, njena daska ume i doslovno da plane.  

Kada sam video trećeg člana klape, bubnjara Aarona Persingera, riđeg, čekinjavo-zaraslog sa krpom oko glave u kariranoj košulji, pomislio sam, ovo je ili nekakav predradnik ili vijetnamski veteran. Prijatelj s kojim sam došao na koncert dao je najlucidniji opis: "K’o rednek iz filma Oslobađanje." A rednek u svom setu namesto timpana ima kofu za farbu. Da je iz ovih krajeva, ko zna – možda bi ugradio bure za kupus. Svejedno, svira na tome kao da je godinama ubijao boga u bubnjevima u nekom hardkor pank ili spid metal bendu. Ali, brzina njegove svirke nije odraz (žanrovske) težnje da se stvari guraju do ekstrema, već izraz radosti.  

Dame i gospodo: Velečasni Peyton i The Big Damn Band iz Indijane.

"Kako ste, dođavola?", pita gromko Velečasni nakon što je stotinak i kusur svojih vernika počastio manijakalnim umećem sviranja slajda. Pokazuje nam sveti naprstak, a kad se nasmeje, taj domaćinski osmeh što pomalo začikava kao da postaje veći od celog njegovog lica. Velečasni nas zatim poziva nas na ples, i uz Breezy grebuckanje sledi ljuti My Old Man Boogie o tome kako se Peytonov matori opet napio.

Sledi ultrabrzi kantri bluz o putovanju (o, što ovi ljudi vole da putuju – u proseku održe 250 koncerata godišnje širom planete). Velečasni začinjava vožnju usnom harmonikom – dok Breezzy frenetično šamara svoju dasku – a u jednom trenutku toliko biva ponet da diže gitaru iznad glave i počinje da je svira u tom položaju, kao da je hardroker ili metalac.     

Peyton demonstrira umeće paljenje raje: "Sad dignite pesnicu i viknite jea". Svi to učine bespogovorno, a on zadovoljno zaključuje: "E, sad znate reči sledeće pesme." Koja se prigodno zove – Clap Your Hands.

Posle jedne istinite pesme iz Indijane, Lick Creek Road, Reverend Peyton’s The Big Damn Band nam donose još jednu, ali univerzalno istinitu pesmu: Everything’s Raising But The Wages (Sve raste osim nadnica). "Nisam znao da će ovde biti gore nego kod kuće", kaže Velečasni na kraju, aludirajući na dužničku krizu u Evropi, a sudeći po kiseljkastom smehu, svako je u klubu Gun pomislio onu srpsku krizu, koja je permanentna. 

Velečasni, majstor sviranja električne gitare golim prstima, demonstrira nam još jednu retku veštinu: palcem jedne ruke pri vratu svira bas a drugom rukom prebira po žicama svirajući solo. Njemu basista očigledno ne treba. "Pitali su me u Sloveniji da l’ možda koristim nekakav efekat. Evo, nema nikakvog efekta. Je l’ vidite?” 

Atmosfera postaje uzavrela, i Velečasni pita publiku da li želi da bude divlja, jer "ima muzičku želju jedne trudnice". Odgovor je, naravno, grlat i pozitivan, i sledi nova paklena vožnja D.T’s Or The Devil u kojoj Peyton mlati svoju gitaru. Zadovoljan je odzivom, pokazuje onaj veliki osmeh i poručuje: "Kunem se u ovu gitaru od 77 godina da razvaljujete." Ali, njemu nije dosta pa poziva publiku da malo vrišti. Tad prvi put progovara njegova žena: "Znamo mi da Srbi umeju da vrište, jer su na nas vrištali na granici."

Dolazi trenutak za predstavljanje novog albuma, "Peyton on Patton", sa obradama pesama američkog delta bluzera Charlie Pattona (1887-1934), kojeg Velečasni ubraja među svoje heroje. On tada ponosno predstavlja svoju relikviju – nezgrapnu trožičnu gitaru sa kutijom u obliku pravougaonika za koju kaže da ju je dobio na poklon od nekog obožavatelja iz Memfisa, i sledi Green River Blues.

Zabava se nastavlja nesmanjenom žestinom; smenjuju se gurmanske i boemske teme (Momma’s Fried Potatoes, Two Bottles Of Wine) sa duhovitim posvetama televiziji, Peytonovoj ženi i njenoj tazbini (urnebes Your Cousin’s on Cops zezancija je na račun Dizzyinog rođaka koji je učestvovao u rialitiju Cops). Breezzy na posletku zapali dasku, što je znak da je redovni deo koncerta gotov – posle samo 70 minuta. A zvučalo je, na najbolji mogući način, kao da je prošlo bar 90. Publici nije ni na kraj pameti da ih pusti, pa mali-veliki prokleti bend silazi na još jednu pesmu. Onda se pale svetla, kreće muzika sa razglasa i to je kraj.

Nije.

Iz stotinu grla ori se toliko da se posle par minuta dešava nešto sasvim neuobičajeno – neko utuljuje razglas, Gun club se ponovo zamračuje i Velečasni izlazi sam na binu. Dok na opšte iznenađenje ide još jedna pesma, sa prijateljem i njegovom ćerkom razgledam CD-ove i vinilke koje prodaju Breezzy i roudi Big Damn Benda. Opus nije mali – šest albuma i jedan EP. Sudeći po koncertu – vrede nabavke.