nedelja, 15. januar 2012., 14:55

Iako je tokom skoro dva sata koncerta bend bio statičan na bini, a ni publika, sa izuzetkom prvih redova,  takođe nije bila naročito aktivna, Veliki Prezir je 13. januara u Gun klubu svakako imao zanimljiv nastup.

Miloš Trifunović

Foto: Stanislav Milojković

Ukratko rečeno, tako je bilo na ovom koncertu Velikog Prezira, a tako oni i obično izgledaju. Glasna gitarska muzika koja se koleba između letargičnih melodija i distorziranih izliva energije. U takvim zvučnim postavkama, prirodno teče glas frontmena i pevača Koleta, sa tekstovima koji nikad nisu naročito jasni ili direktni, ali ipak pronalaze načina da ostanu u glavi sušaoca. 

Nešto posle jedanest sati, Gun Club je bio već pristojno pun ljudi koji su potražili utočište u ovoj streljani/noćnom klubu (možda kako bi izbegli kišu petardi koja je svakako trebalo da usledi u ponoć povodom Srpske Nove godine?). Na kašnjenje se, naravno, moglo računati, međutim, ovog puta je sve bilo u granicama pristojnosti.

Na binu izlaze četiri živopisne figure predvođene Koletom i koncert počinje isprva tiše i više baladerski. Da, početak je bio spor, ali ne i umoran. Veliki Prezir ima sasvim dovoljno različitih i dobrih pesama da ih rasporede za ceo nastup tako da ne bude padova u energiji.  Uz to, muziciranje koje se može čuti jedno je od najboljih na domaćoj sceni, naročito zbog udela gitariste Roberta Telčera, bez čijih gitarskih ukrasa muzika ne bi zvučala toliko ekspresivno i prisno.

Dva sata neke vrste „best of“ setliste prošetalo nas je kroz sve momente benda pokazujući zadivljujuću stilsku konzistentnost koja kao da ne može da zamori ponavljanjem. Čak i kada su u ponoć (početak Nove godine niko nije ni primetio) svirali obradu La Strade "Okean" i ona je zvučala kao da pripada više Velikom Preziru nego originalnom izvođaču.

"Danima", "Reke teku brodovima", "Gubi me sudbina", i tako dalje nizom, demonstriraju upućenost u indie zvuk sa nešto upliva američke tradicije, i sve zajedno, makar na koncertu, pretvaraju se u celinu poput beskrajne epopeje.

Novije pesme, verovatno uticajem više ne tako novog basiste Borisa Mladenovića (čiji je uticaj na bend sigurno veći nego što se da naslutiti), jedine pomalo idu u drugom pravcu, što u psihodeličnijim pesmama, što u blago prearanžiranim starim stvarima, koje sada ritmički u nekim delovima postaju gotovo plesne.

Nakon sat i po regularnog nastupa, Veliki Prezir bis otvara sa "Samo tebe znam", pesmom sa početka karijere koja i danas deluje po malo pomereno u odnosu na ostatak repertoara. To nije samo zbog dela pesme u kom zvuče kao Kazna za uši, već i zbog direktnijeg obraćanja.

Bis je potrajao malo duže tako da je bilo dovoljno za sve.

Prijateljska i razdragana atmosfera u publici, koja je uglavnom u stavu mirno pažljivo pratila koncert, dovoljno je govorila da se nakon svega dogodilo nešto što je spojilo sve koji su bili spremni da se predaju zvuku i emociji. I to je uspeo da napravi bend čija je direktna komunikacija sa publikom bila minimalna.

Toliko od Velikog Prezira za sada, dakle, rezimirana je dosadašnja karijera i jedino logično bi bilo da čujemo nešto novo kao, recimo, album.