sreda, 1. februar 2012., 22:37

Od momenta kada se pojavila na muzičkoj sceni sa svojim vidno uvećanim usnama u spotu „Video Games“ Lana Del Rey je neprestano u centru pažnje.

Ana Eraković

Na samom početku karijere pokušala je javnosti da proda priču o talentovanoj white trash princezi iz prikolice koja se trudom probija na muzičkoj sceni, ali je ubrzo otkriveno da je mlada Elisabeth Grant ćerka milijardera i da armija od nekoliko marketinških stručnjaka i producenata radi punom parom ne bi li ovu devojku učinila poznatom. Njihov savet je verovatno bila i plastična operacija koja je danas izgleda jedina formula za uspeh, osim ako niste Lady Gaga, a nad kojom ćemo se kasnije tako licemerno (i pomalo ljubomorno) zgražavati.

Potom je u domaćoj radinosti snimila spotove za pesme „Video Games“ i „Blue Jeans“, okačila ih na YouTube i polako počela da osvaja svet svojim pesmama i talentom. Mnogi su u početku, uključujući i moju malenkost, bili skeptični da li je ova plastična lutkica zaista toliko kvalitetna koliko blogovi tvrde i ubrzo se ispostavilo da jeste.

Čak ni potpuni, namerni ili slučajni, fijsko tokom nedavnog nastupa na Saturday Nigh Live nije uspeo da odvrati fanove od nove pop ikone.

Iako su mnogi jedva dočekali ovaj kiks da ospu drvlje i kamenje i dokažu kako je Lana samo izfabrikovana i izvikana trenutna atrakcija drugi su stali u njenu odbranu. Među njima bio je i čuveni andergraund hip hop producent Blockhead koji je sarađivao sa Lanom pre nekoliko godina i koji je već tad prepoznao njen talenat. Njeni ljudi su unajmili Blockhead-a ne bi li joj osmislio originalni zvuk, saradnja navodno nije rezultirala ničim, ali je u njenoj muzici jasno primetan uticaj hip hopa. U iščekivanju albuma Born To Die mnogi su preslušavali njeno prethodno izdanje Lana Del Ray a.k.a. Lizzy Grant koje se pokazalo odličnim sa istim jedinstvenim zvukom koji Lana propagira i danas.

Lana je koautor skoro svih pesama, a sebe, sasvim prikladno, opisuje kao „gangstersku Nensi Sinatru“, a kao uzore navodi Britney Spears i Kurta Cobain-a. Lana je spoj suprotnosti, a njena ličnost i muzika su došle u savršenom momentu da popune rupu nastalu nakon smrti Amy Winehouse. Isto kao i Amy, i Lana se stavlja u ulogu onoga koji (više) voli, koji zbog toga pati i koji ima potrebu to da izrazi, a ovakvo stanje, priznaćete, nije baš popularno među ženama izvođačima u poslednje vreme osim ako se ne zovu Adele.

Ona je tužna jer je zapostavljena („Video Games“), zaljubljena („Born To Die“ i „Blue Jeans“), koketna („Off To The Races“ ) i ostavljena („Dark Paradise“). Lana voli loše momke („Diet Mnt Dew“), jer je i sama loša devojka („This Is What Makes Us Girls“ i „Carmen“), svesna je da je najzad uspela i ostvarila svoj san („Radio“), a ako počnete da je prozivate da je plastična začepiće vam usta sa „National Anthem“.

Na Born To Die nema loše pesme koja ne bi mogla postati hit. Lana je svojom iskrenom (?) emocijom osvojila uši i srca mnogo šire publike nego što je verovatno prvobitno ciljala i postala voljena ne samo među blogerima i hipsterima već i među mamama.

Lažna ili prava – ovo je njeno vreme.