subota, 10. mart 2012., 21:06

Iako su već na prošlogodišnjem Exit festivalu imali prilike da čuju nekoliko novih pesama sa tek objavljenog albuma Uf! legendarnog benda Disciplin A Kitschme, Novosađani su definitivnu premijeru ovog izdanja uživo mogli da čuju i vide u petak, 9. marta, u klubu Fabrika Studentskog kulturnog centra Novi Sad. 

Danijela Jakobi

foto: Stanislav Milojković

Uvertiru u dugo očekivani koncert DAK napravio je staropazovački funk-rock bend "nemogućeg" imena 16 osam 23, vlasnici alternativnih hitova "Miloš Šestić", "Moja mama šnicle tuče" i "Kifle s džemom", polako zagrevajući publiku koja je pristizala u ledenu betoneriju kluba Fabrika. Nakon njihovog nastupa, para je prestala da izlazi iz usta, alkohol je verovatno doprineo dodatnom otopljenju, da bi temperatura nastavila da raste uz prve Kojine rifove tokom instrumentalnog intra, a zatim i definitivni hit sa Uf! albuma – "Prestani da mrziš", da bi usledila stara dobra "Čovek koji ne nosi sat".

Put ka usijanju atmosfere nastavljen je smenjivanjem starih i novih pesama: "Neukusu treba reći ne!", "Nemoj", "Društvena mreža"...sve to uz sjajan zvuk (u šta nije moglo biti sumnje, s obzirom da je za miksetom stajao Boris Mladenović iz Jarbola), drum’n’bass groove usklađen sa sevanjem plavih i crvenih reflektora na smenu sa belim spotovima i horskom pratnjom publike uz Kojin glas. Zeleno (vanzemaljsko) svetlo je još pojačalo oduševljenje, jer "Ako ti je glasno, da pojačam još malo?!", da bi definitivna histerija usledila sa "Da li ti znaš za neki drugi ritam?", a zatim je i sledeći talas oduševljenja doneo "Bunt". Posle tek nešto više od sat vremena, Koja i ekipa izlaze sa bine, ostavljajući nas u neverici i pomisli "pa nije valjda već kraj" – ali ne, naravno da nije – i naravno bum! izaziva povratak uz "I’ve Got Those Technicolor Eyes" i opet bombardovanje hitovima poput "Tata, mama". Ovo dodatno ubrzanje trajalo je do novog izlaska sa bine, koji je ovog puta, uz bruuuj Kojinog Rickenbacker-a, ostavio masu da nešto duže tapše-vrišti-urla pozivajući bend na bis, na koji su odgruvali "Zašto", "Zeleni zub" i "Betmen, Mandrak, Fantom".

Da li je u pitanju neka vrsta muzičke i/ili druge nostalgije, ili pesme imaju neku tajanstvenu sličnost sa vinom u tome što moraju neko vreme da "odstoje" da bi bile još bolje, ili je nešto sasvim treće po sredi – ali, najveće oduševljenje su izazvali upravo stari, svima dobro poznati hitovi, iako je koncert zapravo promocija novog albuma. Skoro dva sata svirke je prošlo kao deset minuta, i baš kad smo, po još jednom odlasku sa bine, pomislili da je sada zaista kraj, trojka se vratila i podsetila nas da DAK koncert ne može da prođe bez legendarne himne "Buka u modi", ovoga puta u dugometražnoj verziji. E tada je stvarno bio pravi kraj. The end!