petak, 30. mart 2012., 14:30

Debi album Kriški balansira između eksperimenta i popa u pokušaju da ta dva počnu da funkcionišu zajedno na opštu korist.

Miloš Trifunović

Kada je ‘90-ih kraut rock stupio na velika vrata u domaću muziku zahvaljujući bendu Darkwood Dub (mnogobrojne underground izvođače da i ne pominjemo), sasvim se lepo uklopio sa stondom života u sumornom vremenu, ali i pružio priliku za bekstvo od svega toga. Međutim,  ovaj muzički smeli žanr od tada kao da je zaboravljen. I tek sada imamo bend koji, kako sami navode, uzima kraut rock za osnovu svoje muzike. Reč je o Kriškama, koji ljubav prema eksperimentalnim žanrovima pokušavaju da uobliče u kompaktne i razumljive pop forme.

No, propustili smo da predstavimo Kriške. Reč je o veteranima domaće scene koji su svirajući u mnogim bendovima, često zajedno, bili deo jezgra beogradske post-rock scene. Spisak je poduži i seže od kultnog Fonografa, pa do danas upečatljivih imena, kao što su Petrol ili Ola Horhe. Osim Zemlje br. 9, na čijem pepelu su Kriške nastale, ovo predstavlja drugi (i fokusiraniji) pokušaj ove reformisane ekipe da napravi nešto zajedno. Konačno, nekoliko godina od početka - i Kriške su objavile debi album.

Pesme imaju ujednačeno trajanje u granicama od po nekoliko minuta, u trudu da se kreativni zanos drži pod kontrolom, bez predugih deonica. Vokal je aktivan i poziva, trudeći se da instrumenti nikad ne preuzmu potpunu inicjativu. Kraut rock nije toliko neposredno uočljiv, koliko onaj od bendova koji su već radili pod sličnim uticajem, poput Trans Am ili PIL. Ne previše monotona repetitivna ritam sekcija podloga je za gitarske trikove, akrobacije i efekte. Tu negde je i sintisajzer koji zajedno sa gitarom kao da pokušava da uruši i ometa stabilan red i organizaciju pesme koju ritam sekcija pruža. Sve zajedno zvuči prilično glasno i bogato pažljivo odmerenim detaljima, dostižući povremeno bučne i disharmonične vrhunce.

 Od početka albuma, sa pesmama Mačke i Penicilin, Kriške kreću u poletnom ritmu: prva predstavlja lagano zagrevanje, druga već prelazi u otvoreni zvučni napad. Oscilacija između popa i eksperimenta se primećuje u pesmi Boje, koja se, nakon krautrokovskog početka, pretvara u plesni brit-pop. Šume su dobar primer kako malo više trajanja za pesmu i malo sporiji tempo daju slušaocu priliku da se odmori od stalne agresije zvukova. Hajde! je mračna surf pesma, bliska zvuku Brithday Party. I tako dalje, Kriške ne žele da se previše rasipaju, stoga je ceo album stao u pola sata. No, ono što nema u dužini, album ima u punoći - odiše baroknim bogatstvom zvuka, koje ponekad ide i na štetu pesama.

Ako se uzme da je komunikativnost željena stvar, tekstovi su neobično hermetični, po principu slobodnih asocijacija. Slično kao kod Darkwood Dub, ponekad su za slušaoce besmisleni do granice banalnosti, gotovo kao da su reči tu samo da popune prazninu između dve atraktivne gitarske deonice. Tu su Šume, Boje, Mačke i druge reči u množini koje čine naslove pesama i često se rimuju u refrenima. Nekoherentna, pomalo stondirana interpretacija podiže tenziju više samom teatralnošću nego smislom od kog se odustalo. Ipak, pevač Oliver peva kao da veruje u ono što govori - ponekad uverljivo, a ponekad izafektirano.

Debi album Kriški nudi kašičicu eksperimenta uz kašičicu popa. Dok bi rezultat napolju bio izvesniji, pitanje je koliki će krug domaćih slušalaca uspeti da prihvati ovaj komunikacioni manir. Oni koji i dalje žale zbog zvuka koji su Darkwood Dub napustili nakon prvog ili drugog albuma ovde bi mogli da pronađu nešto da im nadomesti gubitak. Na kraju krajeva, energičnih numera je na sve strane i svako ko voli alternativnu gitarsku muziku će naći nešto za sebe, bilo da je iz shoegaze, post-rock ili post-punk plemena.