utorak, 24. april 2012., 15:25

Dva domaća benda koja ne zvuče domaće i američki Sic Alps arhetipski povezani za alternativnu prošlost, pružili su neobično i zvukom šaroliko veče.

Miloš Trifunović

Foto: Stanislav Milojković

SuperSizeShe nas je navikao sa povremenim koncertima stranih imena različitih žanrova ali uvek sveže originalnih i zanimljivih. U posustaloj gradskoj ponudi koja se oslanja na veterane i bendove koji su odavno rekli šta su imali, što je mnogo manje rizično nego dovoditi novija imena, SuperSizedShe sa entuzijazmom nam dovode imena koja imaju originalan i zanimljiv zvuk a da i dalje nisu postala značajnije poznata. Utoliko i ne čudi slabija poseta u Kulturnom centru Grad, ali ni ponedeljak nije najbolji dan za koncerte.

Ali osim Sic Alps nastupile su i dve domaće predgrupe, Tough Guys of America i Went, od kojih su ovi prvi otvorili koncert. Tough Guys of America nisu mačo, baš naprotiv, ni vizuelno ni zvukom ne nagoveštavaju mušku energiju, iako je Andrija iz post hard core benda Cut Self Not prisutan kao pevač i gitarista. Suptilni zvuk i razigrane melodije podsećaju na ukrštanje nekoliko savremenijih uticaja, konkretno, kombinaciju letargičnih Real Estate i ženskih indie pop romantika poput Vivan Girls, Best Coast, makar približno. Osim toga i oblačenje reflektuje nove trendove tako da se sve u svemu dobija duh vremena u kompletnom paketu. Tough Guys gaje zvuk koji je miljama daleko od svega što se sviralo kod nas i nude neki sasvim nov senzibilitet. Ali kako kod nas sve kasni pa i žanorvski trendovi, ovakav indie zvuk će tek možda imati svoju publiku za koju godinu kada će bend već svirati nešto drugo i novije, po pretpostavci. Jedino što bi moglo da pomogne u recepciji je kad bi mogli da zvuče prirodnije, kao nešto što zaista dolazi spontano a manje kao stilska vežba koliko god sve to bilo uverljivo sa ostalih aspekata. No, nije da nisu zaintrigirali publiku i da nije bilo zadovoljnih koncertom, a bend uskoro obećava i prve snimke pa će tako biti prilike i da se o njima čuje i šire.

Grupa Went je prisutna dugi niz godina na sceni, mada više kao bend za krug posvećenih. Kombinujući lo-fi, post-rock ili amerikana zvuk prožet psihodelijom, ponekad u toku iste pesme, što je sve ono što jesu pa i još nešto više, Went održava neku distancu prema slušaocu. Njegov zvuk povremeno biva monumentalan i hladan, engleski jezik na kome se peva takođe predstavlja još jedan sloj samoizolacije, a lutanja kroz žanrove čine da je teško naći neku nit po kojoj bi mogli da ih pratimo. Obzirom da su svirali drugi po redu, i da su pesme grandiozne epopeje stanja svesti koje zahtevaju pažnju, upravo to je bio momenat kad se javlja zamor. Zvuk je bio nešto bolji i puniji, svirački Went su delovali uverljivo, šestoro članova benda na bini bili su skocentrisani i posvećeni. Jedino što bi nedostajalo je malo više komunikativnosti ali Went kao da ne žele nikome da olakšaju pristup. To je možda bilo nadoknađeno u poslednje dve pesme, od kojih je jedna imala zanimljiv deo sa razigranim perkusijama ali to je došlo previše kasno. Tek je to uspelo da malo više razgali publiku, tako da je ovaj vrhunac došao odloženo ali ipak zasluženo.

U već sitne sate, jer bilo je skoro jedan iza ponoći, Sic Alps su započeli nastup. Namerno prljavi i mutan zvuk, prigušene distorzije, čine da Sic Alps zvuče garažno, ali tu su i zarazni rifovi, kao i melodije koje se lako pamte jer pripadaju tradiciji. Pevač i gitarista Mike Donovan predstavlja sigurno osnovu benda, visok i nuredne kose, dok povučeni solo gitarista koji deluje kao da je došao pravo iz sedamdesetih i basista stoje malo po strani i ne odaju mnogo živosti ali rade svoj posao. Od objavljena četiri albuma, najaktuelniji, koji je objavljen za poznatu diskografsku kuću Drag City, "Napa Asylum", pun je lo-fi minijatura, garažnih pesama koje tradicionalnom zvuku prilaze iz novog ugla. Uživo to ne zvuči toliko prljavo, ali je svakako i dalje energično i sažeto. Pesme su kratke i smenjuju se čim slušalac uspe da uhvati melodiju, tako da bend ne daje oduška već prelazi odmah na sledeću stvar. Tu nema ni nekakvih soničnih vrhunaca niti preteranog egzorcizma, sve ostaje u sličnom ritmu uz odjekujući vokal i psihodelično ushićenje. Ipak, tu su i poneke pesme, pre svega one odsvirane na akustičnoj gitari, koje deluju čvršće ukorenjene u tradiciji poput nekih izgubljenih klasika iz prošlosti. Doduše, bilo je i povremenih gitarskih eksperimetisanja ali tek na kraju je bilo pravog noise iživljavanja. Atmosfera je postala toplija, publika se skoncetrisala na prve redove i lako uronila u zvučni svet Sic Alps. Kada je koncert nakon oko sat vremena završen, kao po prećutnom sporazumu publika, iako zadovoljna, nije tražila još, jer već je bilo prilično kasno.