subota, 28. april 2012., 20:13

Prvi put svojim imenom i prezimenom, Jack White nema iza čega više da se sakriva već mora da izađe onakav kakav jeste.

Miloš Trifunović

Jack White kao da nije žurio da započne sa solo karijerom iako je to bilo sasvim logično. White Stripes su se prošle godine zvanično raspali, prinuđeni time što se Meg White nikad nije oporavila od anksioznosti od koje je počela da pati. Međutim, čak i da se to nije dogodilo, strogi i ograničeni minimalistički garažni bluz na gitari i bubnjevima nije mogao još mnogo toga da ponudi novog. Bilo je potrebno ponovo izmisliti sebe.

Bendovi koje je u međuvremenu osnovao, The Raconteurs i The Dead Weather, delovali su više kao da su osmišljeni da mu pruže otklon od uloge neprikosnoveng frontmena koji je uvek u centru pažnje, svesno birajući da ode u drugi plan. Sa druge strane ti bendovi nisu bili ni blizu da postanu zanimljivi poput White Stripes i vremenom je počelo da biva jasno da Jack mora da uzme stvari u svoje ruke.

Prvi solo album, koji je urađen nakon mnogo oklevanja, prilika je da se dobije odgovor da li će izlazeći iz okvira savršeno izdizajniranih White Stripes moći da pronađe neki drugi odgovarajući i dovoljno prepoznatljiv stil za svoje pesme? Kada je potrebno da se menja kompletan show i odbaci crveno-belo-crni dekor koji ga je pratio godinama, gde će Jack završiti? I zar nije on od one vrste koji svoje lične stvari drže dalje od muzike, može li išta podeliti sa nama potpisan svojim imenom i prezimenom?

Odgovor nije uopšte toliko zanimljiv kao pitanje. Već od prvih akorada pesme “Missing Pieces” koja otvara album nagoveštava da će album više naginjati Jackovim post White Stripes bendovima možda već samim tim što će u studiju imati mnoštvo instrumentalista na raspolaganju. No, pisanje pesama u ključu tradicije iz koje se i dalje podjednako napaja, ispostavlja se kao nešto bez čega se njegova muzika ne može zamisliti. “Sixteen Saltines” ima rif koji bi se lako zamislio u bilo kojoj Stripes pesmi ali kao da nedostaje malo sirovosti da bi to bilo to. “Freedom at 21” pored karakteristične gitarske linije ima i neobičnu pratnju na perkusijama u pozadini, dok vokal skoro da repuje tekst pesme, što podseća na priču o planiranoj saradnji Jack White i izvesnih hip hopera i odaje čudan utisak.

Pesma “Love Interruption” koja sadrži zanimljivu deonicu duvačke sekcije i crni ženski vokal koji prati Jacka, dobro je pozicionirana na albumu kao mali predah od energičnog početka albuma, i ujedno je i prvi singl. Uopšte, zvukovi na albumu su prilično raskošni, klavira ima mnogo više nego što smo navikli, i češće je glavni instrument u pesmi, kao u “Hypocritical Kiss”, gde se nameće više čak i od vokala. Album zadržava tradicionalan zvuk bluza, soula, obilazeći razna mesta muzičke tradicije o kojima možemo samo da naslućujemo. Ono što daje lični pečat je izvestan nervozni tempo koji može da se tumači i kao neurotičan i kao samo luckast, naročito još kad peva u Miki Maus falsetu. Ipak, dramatika na ovom albumu, očigledno inspirisana realnim životnim problemima, ovde deluje kao ponekad previše zamorna.

Dakle, album je prilično šarolik i kao da pokušava da pokrije sva potencijalna očekivanja publike. Uprkos mnogim izvanrednim pesmama u celini deluje zbunjujuće i nedorečeno po nameri. Ali ako išta drugo, pokazuje da autor ima ideje od kojih bi neke vodile ka nekim novim identitetima, što je možda već dovoljno za jedan debi solo album.

Kompleksniji od White Stripes, ličniji do Raconteurs, solo album Jacka White ipak je nova teritorija za samog autora čak i ako sve na njemu po malo podseća na razne delove njegove karijere. No, ipak nekih vrhunaca tu nema, i ovo je jedan solidan album ali zapravo ne pruža sve što može od genija Jack Whitea.