subota, 26. maj 2012., 12:57

Znamo da Kalifornija nije toliko dosadno mesto.

Miloš Trifunović

Stara pop muzika iz šezdesetih, jednostavnost, naivnost, raspevane melodije i zauvek sunčana Kalifornija. To su neke od asocijacija prilikom slušanja Best Coast. Ono što je prvi album učinilo tako zanimljiviim jeste sposobnost Bethany Cosentino da od tema na ivici banalnosti napravi iskrene i snažne pesme. Naučili smo na taj način da cenimo njene ekscentričnosti, svi smo saznali da poseduje mačku za koju je vrlo vezana, pratili smo njena ljubavna sanjarenja kao da čitamo nečiji intiman dnevnik.

Muzika je bila sasvim u skladu, podjednako naivna i jednostavna, uz melodije koje su se lako lepile za uši slušaoca odjekujući i dalje mesecima potom. Osim toga, muzika Best Coast se nekako zgodno uklopila u talas ženskih bendova, počevši sa Vivian Girls, Dum Dum Girls (i svim ostalim girls), i njhovom često lo-fi i ne baš velikim sviračkim umećem ali sa nepatvorenim sirovim senzibilitetom. Jedan od kvaliteta te muzike je jezgovitost dvominutnih pesama, spontanost emocija, u kojima se ne gubi ni sekund na suvišne aranžmane već se ide pravo stvar.

Drugi album Besto Coast zatiče u pokušaju da proširi ovu formulu koja ih je na pravom albumu iznela na vrh indie ponude. U tom pokušaju pomaže im iskusni producent Jon Brion koji je već producirao takve zvezde kao što su Kenye West, Keane, ali i of Montreal, Elliott Smith-a. Teško je reći šta su time Bethany i multiinstrumentalista Bobb Bruno (jedini stalni član benda) hteli da postignu, pošto je rezultat daleko od lo-fi filozofije koja je krasila prvi album.

Od početka albuma, i pesme “The Only Place”, primećuje se da nedostaje malo više distorzije. Nostalgična pesma o Kaliforniji tako deluje kao da je sva energija ispumpana iz nje, ubivši potencijalno dobru indie pop pesmu. Slično je i sa “Why I Cry” gde Bethany pokušava da peva i kontroliše svoj glas, što ne zvuči tako impresivno. Zatim sledi set sporijih ljubavnih pesama koji pokazuje sve slabosti ovog albuma. Uticaji šezdesetih, kao u sporoj baladi “No One Like You”, ovaj put idu ne na rekreiranje senzibiliteta već i aranžmanski rekonstruišu zvuk. To se logično uklapa u pomenutu letargičnost pesama i viziju sveta iz ugla adolescentkinje koja se suočava sa egzistencijalnim pitanjima, terajući je u apatiju ili prikrivenu grižu savesti.

Aranžmani pesama su na ovom albumu složeniji, ponekad se čuje i gudačka sekcija, na primer, udaljavajući zvuk albuma od sirovih indie korena. Međutim, ni jedna pesma ne zvuči snažno, bubnjevi su prigušeni, ritam gitara je skrajnuta najveći deo vremena, dok je težište stavljeno na solo gitaru koja svojim ehom i tremolom potpomaže da sve zvuči retro. Sve vreme trajanja albuma očekujemo power pop sa prvog albuma dok umesto toga dobijamo njegov razblažen i usporen surogat. Nije da je sve što je novo u zvuku Best Coast sasvim loše, to pokazuje recimo “Dreaming My Life Away”, kao zanimljiv izlet u psihodeliju.

Na kraju teško da će neka od pesama sa albuma ostati duže vreme u sećanju. Ovaj album je rezultat želje da se bend muzički proširi i možda osvoji novu publiku, ali je pri tom izgubio neke kvalitete zbog kojih smo voleli Best Coast. Čini se da iza svega što čujemo možda leži dobar album, ali da je sakriven pogrešnom produkcijom i nepotrebnim aranžmanima.