utorak, 29. maj 2012., 21:53

U okviru klimom poremećenog Mikser festivala u ponedeljak je nastupao i sastav Stray Dogg, o kome već neko vreme bruji čitav grad, a sinoć je bila idealna prilika i da se uverite zašto. 

Zorana Josipović

Foto: Stanislav Milojković

Oni posetioci koji su sinoć na koncert Stray Dogga na Mikser festivalu došli na vreme morali su da istrpe 20ak minuta glasnog kvaziduhovitog političko propagandnog programa koji pokušava da glumi da je anti-stranački, a koji je išao sa video bima postavljenog na bini. Na to koliko je samo tako nešto bilo nepotrebno i neprikladno ukazao je i sam Dušan (Strajnić, zapravo Stray Dogg) izvinivši se na početku koncerta, a kako nas je sa zvučnika pomilovao zvuk njegove gitare, nekako smo zaboravili na „uvodni deo“.

U poslednjih godinu dana, krenuvši od nule, Stray Dogg su uspeli da okupe tvrdu bazu fanova i to bazu koja se očekivano i s dobrim razlogom iz dana u dan širi. Izbacivši album „Almost“, kojem skoro ni jedna kritika nije našla zamerku, i održavši nekolicinu jako dobro propraćenih nastupa potvrdilo se, ono što se doduše i od početka znalo - da je Dušanov glas neprocenjiv a Stray Dogg kao bend mlada snaga koju ne treba ispuštati iz vida. Nastup na Mikser festivalu samo je još jednom to dokazao. Mala bina pored biciklističke staze, blatnjavi auditorijum, vlažno, vetrovito i hladno vreme, a opet dovoljno ljudi da popune prostor ispred bine, bend sjajno raspoložen, svi u publici zarazno nasmejani, prava letnje festivalska atmosfera iako od leta ni traga ni glasa. No, ako je leto nešto lepo i toplo, što greje i spolja i iznutra, onda su sinoć za takav utisak razlog bile pesme kao „Drunk“, „Smile“ ili one nove kojima ne znam ime. U poslednje vreme Stray Dogg nastupa kao šestorka, sa sve bas gitarom i bubnjem. Bubnjevi i bas su, razume se, uneli aranžmanske promene u pesmama, čineći ih tako prodornijim u većim halama i snažnijim pred pričljivom publikom. Iako im to daje drugačiju atmosferu nego na albumu, u većinislučajeva to fino funkcioniše, takav primer je „She Said“, koju je i Sloba Konjović prvu prepoznao kao hit, a sada tek zvuči kao pravi radijski pop hit. Nažalost to ne važi za sve pesme, jer je ubrzavanjem i razveseljavanjem ritma „Dart“ izgubila najveći deo svoje draži.

Kao što na bis Dušan i gitarista Marko izlaze sami i sviraju „Heart Of Gold“ Nila Janga, ne bi smetalo i u nekim drugim pesmama odmoriti druge instrumente. No, pesme su nesumnjivo dobre, a pohvalno je što lagano pristižu i nove, podjednako prelepe. I nove, kao i stare pesme Dušan i ostatak benda iznose iz duše bez trunke pretencioznosti, poze i foliranja, a to je ono što publika iznova i iznova ceni, i uzvraća svim tim osmesima, pa čak i povremenim skakanjem (imajmo u vidu da se radi o muzici koja je na tragu Nika Drejka i Nila Janga.) A da je slušanje Stray Dogga uživancija uverili su se i slučajni prolaznici koji su sinoć zastajali i oduševljeno se raspitivali o bendu. Jer ipak, ovakav talenat se ne ograničava samo na one koji moraju da slušaju ono što je u trendu, već će naći put do svakoga ko bude u prilici da makar i u prolazu načuje recimo „Drunk“.