sreda, 6. juni 2012., 22:58

Neumorni mladi slovenački bend na put do MTV-a mora da pođe sam, bez Kurt Cobain-a.

Miloš Trifunović

Mnogi mladi bendovi počinju kao cover bendovi, obrađujući pesme omiljenih bendova. Kroz taj proces oni se ne samo stavljaju u ulogu svojih idola, oni time takođe uče da pišu pesme i prave aranžmane. Tako su, recimo, počeli Repetitor i Euforija, da bi zatim došli do sopstvenog zvuka i identiteta. Naročito je lako krenuti od Nirvane ili Ramones-a, kroz jednostavne pesme i njihove rifove, usput, malo po malo, savlađujući tehniku sviranja instrumenata. To je nešto sasvim normalno, ali ako bi se eventualno ova prva faza u razvoju benda produžila dalje nakon prvog albuma onda je tu već reč o negativnoj pojavi.

Slušajući novi album slovenačkog benda Dandelion Children stvara se čudan utisak da je reč o dobroj sviračkoj ekipi, ali koja kao da još nije našla sopstveni identitet. Svakako pet godina postojanja benda nije malo, većina bendova se obično ugasi u tom roku. Ali Dandelionsi u tom periodu nisu mirovali i izbacili su nekoliko albuma (izgleda čak pet) koje su snimili u sopstvenoj produkciji i zatim sami izdali. Najnovije izdanje Dandelion Children So pičke je dobro producirano, iako se uslovi kućne radinosti osećaju tu i tamo u detaljima, ne smetaju previše čak i tehnički su podobni i za mejnstrim radio.

Međutim, teško je razumeti zašto bi bend već zavidnog iskustva i dalje kopirao vokalni stil Kurt-a Cobain-a koji je toliko prepoznatljiv da nema smisla imitirati ga, jer to će publici zvučati kao puko kopiranje ili preterana identifikacija koja sprečava autora da pronađe “svoj” glas. Setimo se samo benda The Hives. Ovo kopiranje, međutim, ne završava se sa tim već se širi i na vizuelni stil benda koji je, igrom slučaja baš kao i Nirvana, trio. Ide se i dotle da se u stilu albuma Nevermind ostavlja “skirvena” pesma na kraj albuma.

Ako izuzmemo i lametirajući ton pesama sasvim na tragu njihovih idola, ono što preostaje popravlja utisak i pokazuje Dandelione kao sposobne muzičare, sklone aranžerskom egzibicionizmu i spektaklu koji se hrani od i živi za MTV. Pevanje na engleskom je tu sasvim prirodno rešenje i otvara bend ka svetskoj publici kojoj oni streme.

Same peme i funkcionalni aranžmani čas pružaju familijarnost zvuka koja ne zahteva naprezanje na strani slušaoca, dok sa druge strane iznenađuju iznenadnim prelazima u drugi stil ili dinamiku. Prisutne su često i čudne mešavine između granža i svega ostalog, čak i rege ili ska ritma. Pesma Little Craig James će bar tri puta promeniti ritam i žanr u toku svog trajanja. Inače odlična indie pop pesma Reaction in a Dream sadrži iznenađujuće dobro uklopljen steel drum, a takvih zanimljivih detalja ima i drugde na albumu. Iako rifovi uglavnom dominiraju, album ima i akustičnih pesama, instrumentala, poigravanja sa svim i svačim demonstrirajući sviračko i aranžersko umeće i živahnost mašte. Sve to bi moglo da zasija pravim sjajem da je snimljeno u boljem studiju, ovako, bend bi trebalo da se nada da će izdavači prepoznati i isfinansirati ono što je stvoreno da bude za šire mase.

Ukratko, ovaj bend po zvuku cilja na visoke komecijalne domete i zato kao da nije siguran kuda će pre, nudeći od svega svašta, čuvajući samo isti nivo energije. Uz malo više originalnosti u zvuku, i komunikativnosti koje ovde ne fali samo zato su tekstovi na engleskom, a čuvanjem svega pozitivnog sa ovog izdanja, to bi bendu moglo i da pođe za rukom.