nedelja, 10. juni 2012., 15:36

U sali Amerikana Doma omladine nastupalo je dosta bendova poznatijih nego hrvatski hip-hop trio Dječaci, ali je malo koji uspeo onoliko da napuni salu i oduševi publiku.

Ana Eraković

Foto: Stanislav Milojković

Prošlo je pet godina od kada su poslednji put Dječaci, bez ijednog zvaničnog izdanja, nastupali u Beogradu u klubu Ana 4 pištolja. Njihov nastup na Exitu 2006. se i danas pominje kao jedan od najboljih te godine. U međuvremenu oni su odrasli i snimili dva albuma – “Drama” i “Istina”.

Na neočekivanih 30 stepeni u subotu u 21 čas, masa koja je čekala da se otvore ulazna vrata Doma omladine pokušavala da se rashladi pijući. Kako saznajemo na početku koncerta koji je počeo sat vremena kasnije, Dječaci su stigli nešto pre 21 čas i morali su na brzinu da odrade tonsku probu. Po završetku probe ušli smo u prohladnu salu Amerikana, koja nažalost nije zadugo ostala takva, jer su već sa prvim zvucima pesme “Istina” svi krenuli da zvižde i igraju. Odmah potom na scenu su stupili Zondo, Ivo i Vojko sa bendom i počeli da izvode publici očigledno dobro poznate “Kamiondžijo”, “Maci”, “Svodničin” i “Punjene paprike”.

Zondo je sve vreme skakao sa flašom vina u ruci, Ivo se svako malo šetao do DJ-a gde je parkirao svoje pivo sa grejpom, a Vojko, Vojko je bio na drugom kraju bine pa nismo videli šta je bila njegova bevanda, ali delovalo je da ne pije ništa, ipak je čoveku alijas Vrućina pa je lako podnosi. Pauze između pesama Ivo je iskoristio da ispriča kako sledeće nedelje snimaju spot za pesmu “Miris”, ali mu MTV ne dozvoljava da bude debeo, pa je morao da trči zbog čega je dobio grč u nozi. Usledili su hitovi “Lovrinac” koji su izveli čak dva puta, “Narodna”, “Siromašan” i “Dalmacija” uz koju je publika pljeskala kao jedan. Tokom celog koncerta Vojko i Ivo su se uglavnom držali svako svoje strane bine, a Zondo je leteo s jednog kraja na drugi i čak se u jednom momentu bacio u publiku. Jedina mana je bilo to što se jedva razumelo šta su Dječaci izgovarali, što je pre, verujem, greška organizatora nego njih samih.

Dječaci su pridobili publiku svojom neposrednošću, ličnim pričama i stavom “mi smo kao vi, imamo iste probleme, iste boljke i iste stvari nas raduju”’. To je ono što čini njihovu muziku i zbog čega ih svi koji su ih ikad slušali vole. Naravno, tu je uvek prisutni faktor bratstva i jedinstva koji ih čini tako domaćim i zbog čega su oni nama mlađima, isto što su Josipa Lisac, Haustor i Majke našim roditeljima. Samo mnogo bolji.