utorak, 12. juni 2012., 16:01

Liars potvrđuju da su jedan od retkih bendova koji još umeju da nas začude. Na novom albumu, oni ne izmišljaju samo novu muziku već i sami sebe.

Miloš Trifunović

Zagonetan palindromski naziv novog, šestog po redu albuma Liars, koji se u stvari čita kao Wish You, kao i uvek kada su Liars u pitanju drugačiji je i intrigira novinama i zagonetnim detaljima. Njihova izdanja su se uvek bazirala na eksperimentu po zadatom konceptu koji se uvek menjao, tako da najnoviji album predstavlja pokušaj radikalnijeg odlaska u minimalističku elektroniku i apstraktnu psihodeliju. Osim toga, bend je odlučio da ne koristi svoju dobro poznatu zvučnu agresiju i frenetičnost. Kao rezultat imamo album koji odiše smirenošću pacijenta na teškim sedativima nakon intenzivne psihotične epizode.

The Exact Color of Doubt sa svojim blaženo svetlim sintisajzerskim teksturama, minimalnim aranžmanom i temom koja se sporo razvija, nagoveštava Liars na kakve nismo navikli, bez trunke nervoze. Obilno korišćenje kompjuterskog sintisajzera, suprotno od danas dominirajuće tendencije povratka na analogno (makar kroz simulaciju) donosi obilje hladnih, apstraktnih i neljudskih zvukova. Naredna pesma, Octagon upravo je jedna takva pesma u kojoj bend koristi zvuke koji kao da nisu ništa sa naše planete. Izraženom ritmičkom matricom ona čak podseća na neku vrstu duba, ali je izbor semplova ono što tu dodaje bizarnost. U nastavku ima tu svakakvih žanrovskih naginjanja, A Ring On Every Finger bi bila vizija fanka izvan mlečnog puta, a plesna Brats se približava energičnosti ranijih albuma, mada je urađena u tehno maniru. Pop zvuk takođe ima svoje mesto, kao u No. 1 Against the Rush, His And Mine Sensations, ili naslovnoj, WIXIW. Kroz sve te pesme, ipak, provejava duh poluimprovizacije i poigravanja sa interesantnim zvucima.

Gitara je često samo semplovana ili je uopšte nema na pesmama. Taj nedostatak analognog pomaže da album u celosti održi svoj jak zvučni identitet u svojoj digitalnoj zaokruženosti. Teško da bi ovo bio ikakav iskorak da su zadržali svoj standardan set instrumenata, uključujući i živi bubanj. Odrekavši se agresije koja je ponekad delovala i predvidivo, a zadržavši ritmičku podlogu i eksperiment, bend je zakoračio u elektronske vode još više nego na albumu "Drum’s Not Dead" iz 2006. godine. Odbacivanjem tih bitnih elemenata Liars su ovde zapravo dobili nešto novo i još originalnije. Iako kategorije “hladno, apstrakno, eksperimentalno” liče kao da su više rezervisane za Radiohead, deluje kao da tek Liars mogu da se uhvate u koštac s njima a da rezultat ne zvuči toliko inscenirano.

Vokal je prigušene ekspresije i tu je kao jedan od instrumenata, deo atmosfere pesama. Tekstovi o separaciji i unutrašnjoj borbi sa prevazilaženjem prošlosti dominiraju kao tema ali nisu ono na šta ćete prvo obratiti pažnju prilikom slušanja. Često je emocionalna težina u kontarstu sa svesno sterilnom atmosferom muzike. Ali bez obzira na tu neodređenost, ipak će šira slika biti ono što je najbolje na ovom albumu. On jeste zamišljen kao celina i nastao procesom filtriranja oko 40 pesama koje je bend spremio za ovo izdanje odabravši na kraju 11 koje će se najbolje uklopiti. Može se reći da je zamisao dobro sprovedena jer je celina vrlo skladna i pruža potpun ugođaj u koji poželite da se utopite.

U pokušaju da se izoluju od svih muzičkih uticaja koliko god je moguće, izgleda da su Liars na ovom albumu uspeli i ono najteže, da se izoluju u sebi od sebe i da naprave najveći iskorak za njih. WIXIW je najkonzistentnije izdanje benda do sad, a sva je prilika i jedno o najvažnijih izdanja ove godine.